Postoji trenutak koji ostane urezan, iako niko o njemu ne priča glasno. To je onaj kada ti lekar sa puno empatije, ali i hladne preciznosti, saoopšti da prirodnim putem verovatno neće ići. A ti si već godinama pokušavala, brojala dane, nadala se da će sledeći put biti taj pravi. Ali, nije.
Vantelesna oplodnja. Reči koje menjaju tok života. U početku mi je sve delovalo kao medicinski projekat; injekcije, hormoni, folikuli, embriolozi, laboratorije. A onda shvatiš da je to zapravo putovanje emocija: između nade i straha, vere i sumnje, razuma i očaja.
Nisam odmah prihvatila tu ideju. Bilo mi je kao da prihvatam poraz sopstvenog tela. Kada da sam manje žena, ako ne mogu da zatrudnim na „prirodan“ način. Društvo nam često nameće tihe norme koje niko ne propituje. „Opusti se„, „To je Božja volja„.. Sve te rečenice bole više od tišine.
A istina je da vantelesna oplodnja nije poraz. To je hrabrost. Odluka da se ne odustane. To je borba žene koja iz dana u dan daje sebi injekcije, odlazi na kontrole, trple hormonske oluje i svakog jutra ustaje sa istom nadom: možda će ovog puta biti drugačije.
Ovaj proces nas menja. Psihički, fizički, partnerski. Nema garancije. Nema sigurnog rezultata. Ali, postoji ta ogormna snaga volje. I ljubavi. I vere u nešto što još ne postoji, ali ga već voliš kao da je tu.
Pisala sam ovu kolumnu jer nas ima mnogo, ali retko govorimo o tome. Jer je sramota još uvek tiha saputnica neplodnosti. Jer su komentari: „A kad ćete vi?“ i dalje normalizovani. I jer želim da neko, negde, dok ovo čita, pomisli: „Nisam sama.“
Ne znam kako će se moja priča završiti. Možda uskoro. Možda nikad. Ali znam da je majčinstvo, barem ono pravo, ono koje dolazi iz dubine duše, počelo mnogo pre nego što sam videla bilo kakvu drugu crtu na testu.
i2 portal / M.R
*Autorka je žena u tridesetim godinama, koja se već nekoliko godina suočava sa izazovima neplodnosti. Kroz ovu kolumnu želi da pruži podršku i razumevanje svima koji prolaze kroz ličnu borbu.
