Prva srpska doktorka medicinskih nauka u Srbiji i četvrta u Evropi, Draga je bila prva žena koja se upisala na beogradsku Veliku školu, zahvaljujući „rupi u zakonu“, gde nije stajalo da su fakulteti samo za muškarce, jer se to podrazumevalo. Pola godine kasnije otišla je na studije medicine u Cirih, odakle se vratila sa diplomom, postavši tako prva žena lekar u Srbiji.

Učestvovala je u Srpsko-turskim ratovima, Srpsko-bugarskom ratu, balkanskim ratovima i Prvom svetskom ratu. Odlikovana je činom poručnika nakon Bitke na Šumatovcu. U Srpsko-bugarskom ratu radila je kao jedina lekarka u tri bolnice u Beogradu: Opštoj državnoj, Zaraznoj bolnici i Bolnici za ranjenike.

Borkinja za ženska prava, jedna je od osnivačica Materinskog udruženja i Društva beogradskih žena lekara. Redovna članica Srpskog lekarskog društva od 1880, borila se za lekarsku praksu, koju je izborila na urgenciju kraljice Natalije, ali i kad je dobila državnu službu, nije imala istu platu, kao ni penziju.
Zbog zahteva da ima istu platu kao i njene muške kolege, dobila je otkaz.

Učestvovala je u podizanju bolnice „Dr Elzi Inglis“ na Dedinju, u kojoj je jedna soba nosila njeno ime. Imala je pet ćerki, od kojih je jedna, dr Radmila Milošević, nastavila njen profesionalni put.

Mnogo godina kasnije ukradena je njena bista ispred Srpskog lekarskog društva. Obnovljena je zahvaljujući angažmanu doktorki Sekcije za humanost, umetnost i kulturu Društva lekara Vojvodine Srpskog lekarskog društva.

U dopisu Ministarstvu unutrašnjih dela zatražila je ,,da ima sva lekarska prava data svim lekarima, bez razlike pola, sanitetskim zakonom … Iz prakse dosadašnje gospode Ministara izlazi da ja mogu kao lekar služiti državu i preko trideset godina državne službe i da ni u položaju, ni u plati ne krenem nimalo dalje.“

i2 portal

Srpske kraljice novog veka podsetnik su da žene, iako često bez formalne političke moći, mogu biti pravi lideri u oblikovanju budućnosti jednog naroda – unapredile su položaj žena u društvu i postavile temelje za njihovu dalju emancipaciju.

Natalija Obrenović (Firenca, Italija, 1859 – Pariz, Francuska, 1941)

Kraljica Natalija Obrenović odbacila je ulogu „tihe žene iza prestola“ i postala politička akterka, boreći se za ono što je smatrala ispravnim za Srbiju, bez obzira na društveni pritisak i predrasude.

Kao pokroviteljica Društva Crvenog krsta, Ženskog društva, Više ženske škole i drugih ustanova, Natalija je značajno uticala na emancipaciju žena u Srbiji, promovišući porodične vrednosti i uzdižući ulogu žene u društvu. Učestvovala je u pokretanju časopisa Domaćica (1879), gde je objavljivala aforizme i kratke priče. Tokom Prvog svetskog rata istakla se u humanitarnim akcijama za pomoć srpskom narodu. Osnovala je sirotište u Beogradu koje je bilo poznato po svojoj izuzetnoj brizi za decu iz siromašnih porodica. Poklonila je veliki deo svoje imovine Beogradu, a poslednje godine svog života provela je u Francuskoj.

Kraljica Natalija Obrenović ostala je upamćena kao snažna i odlučna žena, a njeno filantropsko i kulturno delovanje ostavilo je neizbrisiv trag.

Draga Obrenović (Gornji Milanovac, 1866 – Beograd, 1903)

Kraljica Draga Obrenović bila je „prva kraljica Srpkinja posle Kosova“.
Bavila se prevođenjem književnih dela i novinskih tekstova, a kao članica Beogradskog novinarskog udruženja, objavila je prvi prevod u časopisu Otadžbina 1883. godine. Prevode je potpisivala inicijalima D.S.M. (Draga Svetozara Mašina), autorske radove obično je objavljivala pod pseudonimom Rudničanka. Preuzela je pokroviteljstvo nad Ženskim društvom i Prvim beogradskim ženskim društvom za udomljavanje devojaka. Bila je članica Odbora za Domaćicu. U oktobru 1900. godine svečano je položen kamen temeljac za ginekološki paviljon Opšte državne bolnice kraljice Drage. Aktivno je podržavala umetnike, darivala je crkve i manastire Studenicu, Žiču, Vraćevšnicu i Vujan.

Medalja kraljice Drage bila je namenjena „zaslužnim ženskinjama, bez razlike u staležu, kao nagrada za zasluge prema kralju, kraljevskom domu ili državi“.

Marija Karađorđević (Gota, Nemačka, 1900 – London, Ujedinjeno Kraljevstvo, 1961)

Kraljica Marija Karađorđević bila je oličenje ideala žene koja koristi svoju moć i privilegije da unapredi društvo i poboljša položaj marginalizovanih, posebno žena i dece. Narod ju je voleo zbog njene humanosti, brižnog odnosa prema ljudima i zbog toga je nazvao Kraljica Majka.

Materijalno je pomagala izgradnju bolnica, prihvatilišta, škola, studentskih domova i domova za stare i nezbrinute. Bila je uključena u rad Jugoslovenske lige protiv tuberkuloze i Unije za zaštitu dece. Bila je pokroviteljica Jugoslovenskog veslačkog sporta, „velika zaštitnica“ Kola srpskih sestara, Beogradskog ženskog društva, Društva „Kneginja Ljubica“ i Društva „Karađorđe“, a sopstvenim sredstvima sagradila je dom za žensku omladinu u Aberdarevoj ulici. Sve dobrotvorne ustanove i društva imali su slobodu pristupa do kraljice i njenu pomoć.

Predsednik Francuske Šarl de Gol, kraljicu Mariju Karađorđević odlikovao je Legijom časti. Bila je pionirka na polju modernizacije, prva žena u Srbiji koja je vozila automobil. U slobodno vreme je slikala, a njena ljubav prema umetnosti ogledala se u podršci umetnicima i umetničkim institucijama.

Marija Karađorđević je volela jednostavan način života. Bila je posvećena porodici i vaspitanju dece.

i2 portal

Rođena je u Kruševcu, u trgovačkoj porodici. Rano je ostala bez roditelja, pa je odrasla u kući svojih kumova, a potom kod svog starijeg brata. Kao mala je doživela povredu oka, što je usporilo njeno obrazovanje, ali je nipošto nije sputalo. Predano je čitala i sama se obrazovala.

Udala se za potporučnika srpske vojske, Jovana Dimitrijevića, i nakon udaje se nastanila u Nišu. Upravo taj grad će joj otvoriti nove vidike i probuditi ljubav prema Istoku. Mnogo je putovala i bila cenjeni gost u domovima uglednih Turkinja u Nišu, Skoplju, Solunu, Carigradu, i na taj način je bolje upoznala njihov život. Sve njene pesme i putopisi su posvećeni jednoj jedinoj temi – ženi. U svojim proznim delima ona ističe začuđenost pred očiglednom nepravdom nad ženskim delom čovečanstva. Centralna tema njenih putopisa i njenih putovanje je u stvari položaj žene u tim društvima i analiza i komparacija položaja žena u drugim zemljama u odnosu na Srbiju i na srpsku ženu. Ono što je takođe interesantno je da beleži početkom 20.veka da u Egiptu postoji feministički pokret, koji se zove Egipćanka, i da imaju svoj časopis.

Proputovala je Evropu, Aziju, Severnu Ameriku i Severnu Afriku. Opisi u delima su joj jasni, slikoviti. Njena najpoznatija dela su Pisma iz Niša: O haremima, Pisma iz Soluna, roman Nove, putopisi Novi svet ili U Americi godinu dana, kao i Sedam mora i tri okeana: Putem oko sveta, poslednja knjiga koju je objavila za života.

Jelena Dimitrijević je bila bolničarka u Balkanskim ratovima i jedna od prvih članica Kola srpskih sestara. Govorila je engleski, francuski, nemački, turski, grčki i ruski jezik.

U 65.godini života sama odlazi na put oko sveta. Svoje putovanje započinje iz Đenove, i obilazi Egipat, Palestinu, Siriju, Liban, potom Indiju, Cejlon, Kinu, Japan, Ameriku, da bi se nakon 255 dana vratila odakle je i krenula. Prva sprska svetska putnica sa ovih putovanja donosi vredne putopise. Boje, mirisi i zvuci čudesne Indije i dalekog Japana, živopisne ulice Bombaja, mistični hramovi, susret sa krotiteljem zmija i Rabindranatom Tagorom, samo su neke od mnogobrojnih uzbudljivih epizoda ove neobične dame.

Načinom života i finansijskom nezavisnošću, odevanjem, slobodom i putovanjima, rušila je društvene barijere, nagoveštavajući modernu ženu 21.veka. 

„... kada sam se našla u Indiji, nisam htela da propustim priliku a da se ne vidim sa velikim liričarem Tagorom. Ne bih znala da kažem šta je liričnije, on sa svojim delom ili dolina reke Ganga, kad u ponoć, uz tiho kloparanje žalobnih klepaljki, indijske udovice čitaju molitve za duše svojih muževa. Ima, verujte, u Istoku nešto veličanstveno. I reklo bi se, teško je Evropljaninu da svu tu misteriju jednog vekovnog mitskog života oseti do dna. I zaista su belci malo kulturni kad im nasilno unose takozvanu svoju kulturu. Treba pustiti sve ljude da žive u svom svetu...“

i2 portal

U narednom periodu ćemo vam predstaviti svaku od njih, jer je veoma važno da se sazna što više o njima, njihovom radu i borbi za jednakost žena u društvu, za njihovo obrazovanje i pravo glasa, i želji, da, uprkos stereotipima, mogu da ostvare sve što požele.

Ksenija Atanasijević (1894-1981) – filozofkinja i prva doktorka nauka u Srbiji.

Rođena je u Beogradu, rano je ostala bez roditelja, pa odrasta uz plemenitu i obrazovanu tetku, nastavnicu Više ženske škole. U Beogradu završava osnovnu, srednju i muzičku školu, kao i studije filozofije. Diplomirala je čistu filozofiju sa klasičnim jezicima. Bila je prevoditeljka klasičnih filozofskih dela, kao i autorka studija, članaka, metafizičkih i etičkih rasprava. Nakon usavršavanja u Ženevi i Parizu, u Beogradu doktorira na tezi „Brunovo učenje o najmanjem„, postavši jedan od vodećih stručnjaka za Đordana Bruna u Evropi. Enciklopedija Britanika je uvrstila njen doktorat među vredne radove za proučavanje lika i dela Đordana Bruna, i smatra se kao relevantan izvor znanja o njegovoj filozofiji.

Za vreme studija, profesor glavnog predmeta joj je slavni Branislav Petronijević, koga zbog otkrića u paleontologiji i originalnih filozofskih radova visoko uvažavaju evropski naučni krugovi. Međutim, Petronijević je na Beogradskom univerzitetu strah i trepet. Ksenija se u pismu prijateljici jada da su njegova predavanja „fiziološki neizdrživa“ i da studenti padaju u nesvest na seminarima koje Petronijević vodi, trudeći se da ismeje, ponizi i s fakulteta zauvek otera svakog ko nije u stanju da mu intelektualno parira. Na njenoj odbrani doktorske disertacije (Brana Petronijević je bio njen mentor), Milutin Milanković je bio član komisije. Nisu verovali da je žensko sposobno da dođe do doktorata, i dali su joj jedan složen matematički problem da reši, pre nego što je uopšte i ušla u proces odbrane. Jedan veliki Milutin Milanković je pitao Branu Petronijevića: „Gospodine Petronijeviću, šta nije u redu sa hormonima vaše studentkinje, kad može da misli na taj način?“ Njihovi nespretni komplimenti trebalo je da kažu da je Ksenija „pametna kao muško“, ali takve šale su učvrstile Kseniju rešenost da se bori za ravnopravnost žena u društvenom životu.

Bila je prva filozofkinja u Srbiji, iza sebe je ostavila preko 400 autorskih radova.

Doktorska titula i njen intelektualni rad obeleženi su otporom sredine i mizogenim odnosom jednog dela muške intelektualne elite Beograda. Nakon izbora u zvanje vanredne profesorke na Katedri za istoriju filozofije, počinje sveopšta hajka na legitimitet njenog naučnog rada.

Izmorena dugotrajnom borbom, napušta rad na fakultetu, i postaje nakratko nastavni inspektor. Za vreme nemačke okupacije, radi u Univerzitetskoj i Narodnoj biblioteci.

Jedna je od prvih žena koja koja drži predavanja na Kolarcu. Bila je aktivna u jugoslovenskom i međunarodnom ženskom pokretu. Bila je članica Male ženske antante i Internacionalne organizacije žena za mir. Jedna je od osnivačica Udruženja književnika i članica beogradskog Pen kluba.

Prevodila je Aristotela, Platona i Spinozu.

„Feminizam, nužnim načinom, podrazumeva, kao nepobitnu, ideju da svako ljudsko biće jeste neprikosnoveno, i da ima pravo da na puni i neometani način razvija sebe.“

i2 portal

Autorke izložbe su Branka Conić, direktorka Doma Jevrema Grujića, dr Gordana Bekčić, direktorka Kancelarije za kulturnu diplomatiju, Brankica Janković, poverenica za zaštitu ravnopravnosti i Ružica Opačić, istoričarka umetnosti.

– Često slavljene u inostranstvu, a neshvaćene u svojoj zemlji, neretko u borbi protiv patrijarhata, birokratije i nepisanih pravila, utirale su put novim generacijama, nesvesnim da za mogućnosti koje danas imaju treba da zahvale slavnim pretkinjama. Upravo takve bile su i žene na našoj postavci. Velikanke koje predstavljamo primer su hrabrosti, posvećenosti, istrajnosti, nepokolebljive snage da se, uprkos preprekama i stereotipima, može ostvariti sve. One su primer da se može ako se sme – istakle su autorke izložbe.

Među ženama na postavci su progresivne slikarke – Milena Pavlović Barili i Zora Petrović, glumica  – Žanka Stokić,  prva dama srpskog teatra – Mira Trailović,  prva doktorka pravnih nauka –  Anka Gođevac Subotić, humanitarke, dobrotvorke – Delfa Ivanić, Ljubica Luković, Mirka i Mejbl Grujić i Marija Trandafil, prva školovana kostimografkinja – Milica Babić Jovanović, prva lekarka – Draga Ljočić, najškolovanija Srpkinja i prva doktorka nauka – Ksenija Atanasijević, naučnica – Jelka Bojkić, Ileana Čura, svetska putnica – Jelena Dimitrijević, prva feministkinja – Draga Dejanović, kraljice Natalija Obrenović, Draga Obrenović i Marija Karađorđević, koje su nas zadužile svojim kulturnim radom i iznad svega dobročinstvom.

i2 portal