U centru Lalovićkine trilogije je žena. Ona koja rađa, sahrtanjuje, prašta, čeka, nosi i ćuti. OKroz brilijantno isprepletene sudbine likova iz ruralne Crne Gore 19.i 20.veka, autorka daje prostor onima koji ga istorijski nisu imali- ženama, čiji su životi često ostajali u senci muške slave, rata i patrijarhalne časti.

Njene junakinje nisu izmišljene, one su rezultat višegodišnjeg slušanja, istraživanja i zapisivanja stvarnih priča, izreka, običaja i porodičnih predanja. One ne nose glamur, ali nose težinu. Njihova borba je tiha, ali postojana.

Lalović koristi arhaičan govor crnogorskih krajeva, čuvajući jezičku i kulturološku posebnost jednog naroda. U tom jeziku punom poslovica, mudrosti i metafora, krije se snaga narodne psihologije, ali i bol. Žena u toj priči ne govori mnogo, ali ono što kaže – odzvanja.

Kako sama autorka ističe: „Žena u mojim knjigama nije žrtva, iako trpi. Ona nije heroj, iako izdržava. Ona je stub.“

Teme koje Lalović obrađuje, poput dogovorenih brakova, ženske poslušnosti, vere, poštovanja običaja, generacijske tuge, nisu deo daleke prošlosti. U njima se lako prepoznaju i savremene žene, posebno na Balkanu, koje još uvek traže balans između očekivanja društva i lične slobode.

U tom smislu, ova trilogija je više od književnosti, ona je dokument vremena, zapis identiteta i omaž ženama koje su se često znale „skloniti iza muškarca, a nosile sve.“

Trilogija je doživela izuzetno pozitivan prijem među čitaocima u regionu, a posebno među ženama, koje su u Jasenkinim likovima pronašle svoje majke, bake, tetke, i na kraju – sebe.

Jasenka Lalović je u književnost unela miris stare Crne Gore, ali bez romantizacije. Umesto epskog mita o junaštvu, ona donosi priču  o unutrašnjem junaštvu – onom ženskom, koje se ne slavi, ali bez kog ne bi bilo ničega.

Njena trilogija nije samo lektira za ljubitelje književnosti, ona je neizostavno štivo za svakoga ko želi da razume ženu na Balkanu. Ne onu iz reklama i  serija, već onu stvarnu, Koja ćuti, a sve kaže.

i2 portal / Foto: Laguna