S obzirom da sindrom udovoljavanja drugima nije retka pojava, u nastavku vam otkrivamo sve što treba da znate o njemu, a psihološko savetovalište „Sana“ vam može pomoći da naučite kako da postavite granice, izrazite svoje mišljenje i kažete „ne“ kada je potrebno.

Šta je sindrom udovoljavanja drugima?

Sindrom udovoljavanja drugima nije zvanična psihijatrijska dijagnoza. Ipak ovaj termin psiholozi koriste kako bi opisali obrazac ponašanja kod kojeg osoba konstantno nastoji da zadovolji potrebe drugih ljudi.

Zdrava ljubaznost podrazumeva ravnotežu između davanja i uzimanja. Za razliku od nje, kod sindroma udovoljavanja drugima ravnoteža je potpuno narušena. U pitanju je hronična, kompulzivna potreba da se udovolji očekivanjima drugih ljudi, često po cenu sopstvenih želja, vremena, energije i zdravlja. Samim tim davanje postaje jedino merilo vrednosti.

Osobe sa ovim sindromom ne pomažu drugima zato što su jednostavno ljubazne. One to čine iz straha da će nekoga razočarati, da će biti odbačene, da će izgubiti naklonost ili da će ispasti sebične. Njihovo samopouzdanje direktno zavisi od toga koliko su drugi zadovoljni njima. Takođe, odbijanje izvršenja neke radnje koju drugi zahtevaju može izazvati fizičku nelagodu.

Vremenom ovakav način funkcionisanja može postati toliko automatski da osoba više ni ne primećuje koliko često zanemaruje sebe zarad drugih. To dovodi do ozbiljnog narušavanja kvaliteta života.

Zašto nastaje sindrom udovoljavanja drugima?

Koreni ovog ponašanja najčešće se nalaze u detinjstvu i ranijim životnim iskustvima.

Deca koja su odrastala uz roditelje sa visokim očekivanjima obično smatraju da je ljubav uslovna. To znači da uče da je njihova vrednost direktno povezana sa time koliko udovoljavaju drugima. Ova uverenja često se prenose i u odraslo doba.

Kod mnogih ljudi potreba za udovoljavanjem proizlazi iz dubokog straha od odbacivanja. Zbog toga radije pristaju na stvari koje ne žele nego da rizikuju sukob ili razočaranje druge osobe.

U uzročnike se svrstavaju i traumatska iskustva. Emocionalno zanemarivanje, partnerske svađe pred decom, vršnjačko odbacivanje, fizičko ili psihičko zlostavljanje – samo su neki od faktora koji mogu doprineti razvoju potrebe za konstantnim prilagođavanjem drugima.

Sindrom udovoljavanja drugima može biti povezan i za niskim samoupozdanjem. Naime, osobe koje nemaju razvijen osećaj sopstvene vrednosti često traže potvrdu kroz zadovoljstvo drugih ljudi.

Kako prepoznati sindrom udovoljavanja drugima?

Sindrom udovoljavanja drugima se ne razvija preko noći. To je obrazac koji se gradi godinama, sve dok ne postane automatski.

Teško postavljanje granica u odnosima

Ovo je najočitiji i najčešći znak. Čak i kada ste preopterećeni, umorni ili jednostavno nemate želju, nikada nećete reći „ne“. Pristanak vam je lakši od odbijanja, jer je strah od razočaranja drugih jači je od vašeg umora.

Konstantno se izvinjavate

Izvinjavate se i kada niste krivi. Ako neko naleti na vas, vi kažete „izvinite“. Ako kasnite minut, izvinjavate se kao da ste zakasnili sat vremena. Ako iznesete svoje mišljenje koje se razlikuje od tuđeg, odmah dodajete „ali možda grešim“ . Ovo nije pristojnost, već strah od bilo kakve konfrontacije.

Osećate se odgovornim za tuđa osećanja

Ako je neko u vašem okruženju ljut, tužan ili razočaran, kod vas se javlja osećaj krivice. Pretpostavljate da ste vi uzrok i da je na vama da to „popravite“. Ovo je ogroman teret jer preuzimate odgovornost za emocije koje su zapravo tuđe.

Izbegavate sukobe po svaku cenu

Konflikt vam izaziva fizičku nelagodu. Čak i kada imate legitimnu primedbu ili kada vas neko povredi, radije ćete preći preko toga nego započeti neprijatan razgovor.

Stalno tražite potvrdu i odobravanje

Pre nego što donesete bilo kakvu odluku, pitate druge za mišljenje. Ovo ne radite zato što cenite tuđe savete, već zato što vam je potrebno odobravanje da biste bili sigurni u svoj izbor.

Briga o sebi nije sebičnost. Naprotiv, sposobnost da prepoznamo i poštujemo sopstvene potrebe predstavlja osnovu zdravih odnosa, emocionalne stabilnosti i dugoročnog psihološkog blagostanja.

i2 portal / Psihološko savetovalište SANA

Savremeno doba karakteriše visok stepen digitalizacije. Mobilni telefoni su postali naši verni pratioci, a internet prozor u svet. Njihove prednosti, zaista, su nemerljive. Nažalost, pokazuju i negativne karakteristike.

Usled plasiranja ideala lepote i savršenog života, uticaj socijalnih mreža na samopouzdanje je velik. Međutim, to nije sve. Neretko, one postaju izvor negativnih misli i osećanja, u čiji ponor sve dublje tonemo. Upravo taj fenomen neprestanog, kompulzivnog skrolovanja kroz negativne vesti naziva se dumskroling. Iz psihološkog savetovališta SANA nam detaljnije objašnjavaju pojam dumskrolinga.

Šta je, zapravo, dumskroling?

Dumskroling označava naviku da konstantno čitamo loše vesti i negativne sadržaje na internetu, iako znamo da to loše utiče na naše raspoloženje.

Termin „doomscrolling“ (skrolovanje sudbine) prvi put se pojavio početkom 2020. godine, otprilike u vreme kada je svet ušao u karantin izazvan pandemijom. Zatvoreni u domovima i preplavljeni neizvesnošću, ljudi su počeli opsesivno da prate vesti o broju zaraženih, merama i krizama širom sveta. Takva svest bila je sasvim opravdana, jer je postajao strah za sopstveno zdravlje i zdravlje najbližih.

Vremenom, dumskroling je prerastao u širi problem. Više nije reč samo o pandemiji, već o svakodnevnom izlaganju negativnim vestima iz oblasti politike, ekonomije, rata, ekologije i drugih oblasti, a koje dolaze pravo sa interneta.

Bilo da je to preko Facebook-a, Google-a ili neke druge stranice, mnogi dumskroling opravdavaju željom da budu informisani o dešavanjima u svetu. Ipak, postoji znatno dublji uzrok ove navike.

Baš kao što ljudi koji pate od depresije traže informacije koje mogu potvrditi kako se osećaju, tako i oni koji skroluju negativne vesti potvrđuju da se i sami osećaju loše.

Od povremenog čitanja vrlo brzo se razvija navika koje vas zaključava u petlju lošeg osećaja. Ubrzo, počinjete da čitate vesti da biste potvrdili da bi trebalo da se osećate loše.

U pojedinim slučajevima dumskroling je posledica opsesivno-kompulzivnog poremećaja (OKP). Kako ovo mentalno zdravstveno stanja tera da ponavljate ponašanje, čitanje loših vesti postaje jedan od njegovih simptoma.

Posledice dumskroling-a

Dumskroling neretko deluje samo kao loša navika, ali ne treba ga olako shvatiti. Razlog za to leži u činjenici da dovodi do niza efekata po fizičko i mentalno zdravlje.

Stalni kontakt sa negativnim vestima može stvoriti utisak da je svet nepopravljivo loš i da mi ne možemo ništa promeniti. To vodi ka hroničnom stresu i anksioznost. Dolazi i do problema sa spavanjem, posebno ako skrolujemo pre spavanja. Mozak tada ostaje u stanju „budnosti“ i teško se opušta. Istovremeno, previše informacija otežava fokus i dovodi do mentalnog zamora. Samim tim nastaju problemi u obavljanju svakodnevnih poslova.

Dumskroling može izazvati i fizičke efekte. Glavobolje, napetost mišića, bol u vratu i ramenima, smanjen apetit, povišen krvni pritisak – neki su od njih.

Kako se osloboditi dumskroling-a?

Potpuno izbegavanje interneta nije realno, ali postoje načini da se izborimo sa ovom navikom. Najefikasnije jeste da ograničite vreme provedeno na društvenim mrežama. Možete postaviti tajmer ili koristiti aplikacije koje prate upotrebu ekrana. Takođe, možete ograničiti i doba dana. Na primer, 15 minuta ujutru i 15 minuta uveče. To je sasvim dovoljno da ostanete u toku, ali bez preplavljivanja infomacijama.

Umesto senzacionalističkih portala, pratite medije koji nude proverene i konstruktivne informacije. Obavezno počnite sa novom navikom – zamenom skrolovanja umirujućim aktivnostima. Šetnja, čitanje knjige, fizička aktivnost ili razgovor sa prijateljima mogu pomoći da se fokus preusmeri na nešto pozitivno.

i2 portal / Psihološko savetovalište SANA

Kriticizam

Kritikovanje partnera razlikuje se od upućivanja kritike ponašanju. Upućivanje kritike obično se percipira kao napad na ličnost, na bazične vrednosti osobe, čime se ne razdvajaju pozitivne karakteristike partnera od samog činjenja koje može biti loše. Razlika između žalbe na određeno ponašanje i kritike je evidentna i ogleda se u sledećem:

Žalba: “Ja sam se osećao zaista zabrinuto nakon što se nisi javila na poziv. Mislio sam da je dogovor bio da se javljamo kada kasnimo.“

Kritika: “Ti nikada ne misliš kako tvoje ponašanje utiče na druge, nikada nije važno kako se ja osećam, ti misliš samo na sebe!”

U prvom primeru rečenica počinje sa “Ja”, zatim sledi kratak opis osećanja i poziv na zajednički dogovor. U drugom primeru rečenica počinje sa “Ti”, čime se implicitno upućuje kritika i druga strana se priprema na odbranu, te je i sam proces aktivnog slušanja ometen. Pervazivnost kriticizma može dovesti do povlačenja partnera, do straha i anksioznosti od ispoljavanja svojih misli i osećanja. Partner može imati osećaj odbačenosti, povređenosti, zatvaranja u sebe. Antidot kriticizmu je nežniji početak, korišćenje “Ja” rečenica, izbegavanje optuživanja partnera. Kada se razgovor započne sa isticanjem kako se osoba oseća, otvara se put iskazivanja sopstvenih potreba i traženja da se zadovolje. Nema krivice, optuživanja, niti ulaska u raspravu.

Prezir

Kada postoji prezir, komunikacija se odvija na maliciozan način, ponašanje prema partneru je bez poštovanja, sarkastično, ismevajuće, često je uključena i neverbalna komunikacija kao što je prevrtanje očima, uzdisanje i slično. Ispoljavanje prezira kod partnera izaziva osećaj bezvrednosti. U odnosu na kriticizam, prezir predstavlja atak na ličnost iz pozicije superiornosti, kroz potpuno obezvređivanje partnera. Prezir se hrani negativnim mislima o partneru. Predstavlja najveći prediktor razvoda braka. Antidot preziru je građenje kulture poštovanja i vrednovanja partnera. Prezir se ispoljava iz pozicije moralne superiornosti, destruktivan je i poražavajuć za odnos. Kada se kaže građenje kulture poštovanja i cenjenja partnera, misli se na svakodnevnu komunikaciju i celokupni odnos među partnerima. Dakle, na svakodnevnom nivou, zahvalnost, poštovanje, komplimenti, privrženost, formiraju pozitivnu perspektivu partnerstva.

Defanzivnost

Defanzivnost se obično pojavljuje kao odgovor na kriticizam. Napad ili kritika izazivaju potrebu za odbranom, iz čega napadnuta osoba napušta poziciju sopstvene odgovornosti, ulazi u odbranu ili zauzima poziciju žrtve (pasivnija, ali moralno superiornija pozicija koja je dovodi u disbalans sa partnerom i pravi distancu). Ulazak u defanzivnost nije uspešna strategija, dovodi do toga da partner uvidi da nam nije stalo do njegovih zahteva, da nema preuzimanja odgovornosti. Antidot defanzivnosti je preuzimanje sopstvene odgovornosti. Defanzivnost je definisana kao forma samozaštite kroz pravdoljubivu ogorčenost ili pozicioniranje u ulogu žrtve, sa ciljem da se odbije opaženni napad. Mnogi ljudi postaju defanzivni kada su kritikovani, ali je problem to što defanzivnost nikada ne razrešava problem. To je zapravo način optuživanja partnera, problem nisam ja, već ti. Na ovaj način izbegava se realan put ka rešenju, koji kaže: “Problem je problem, nije osoba problem”, uskraćuje se zajednički napor ka timskom rešenju. Prihvatanje odgovornosti, bar za deo konflikta, doprinosi timskom pristupu problemu. Rizik od eskalacije se umanjuje, kompromis postaje mnogo pristupačniji.

Povlačenje-uzdizanje zida

Povlačenje u sebe, podizanje zida u komunikaciji, odvija se bešumnim izlaskom iz odnosa, kada jedan od partnera prosto ignoriše drugoga, ćuti, ne odgovara na pitanja, bavi se nekim drugim aktivnostima (gleda u telefon ili televizor, napušta zajednički prostor). Povlačenje dolazi posle niza intenzivnih, prethodno navedenih prepreka, razarača partnerstva. Konfrontacija postaje previše iscrpljujuća i od odnosa se lagano odustaje. Povlačenje u sebe se pretvara u vrstu odbrambenog mehanizma koji se koristi kao zaštita od rasprava, a kada se jednom usvoji, izlazak iz te zone je vrlo težak i onemogućava uključivanje u diskusiju na racionalan način. Ukoliko osoba oseti da ulazi u fazu podizanja zida, korisno je da pita partnera da naprave pauzu, da se diskusija odloži. Šetnja od pola sata ili bilo kakvo vreme za sebe mogu biti značajno od pomoći da se prevaziđe osećaj preplavljenosti. Antidot uzdizanju zida je psihološko samoumirivanje. Studije pokazuju da su parovi, koji su uspevali da prekinu svađu nakon 15 minuta, odlazili i bavili se nekom individualnom aktivnošću narednih pola sata, bili mirniji na fizičkom nivou, a takođe su bili i spremniji za razgovor, interakcija im je bila produktivnija i pozitivnija. Svaki od partnera je u toku tih pola sata uspevao da umiri sebe i kada su procenili da su dovoljno smireni, mogli su da se vrate razgovoru na racionalan način, spoštovanjem prema partneru. Osobe koje nisu u stanju da naprave pauzu kako bi prekinule diskusiju, često ulaze u reakcije bori se ili beži, povlačenje u sebe ili eksploziju na partnera. Pauza mora trajati minimum 20 minuta, koliko je telu potrebno da se umiri . Veoma je važno da se u period pauze ne hrane misli kao što su:” Ne moram ovo više da trpim, zašto me uvek napada” i slično. Aktivnost ima dva zadatka: distrakciju i umirenje (čitanje, vežba, šetnja).

i2 portal / Mr Anđelka Jelčić, dipl. spec. pedagog i porodični psihoterapeut; Vaš psiholog tim

Odnos sa psihoterapeutom je ključni element svake psihoterapije, jer je potrebno stvoriti poverljivo okruženje u kome će se klijent osećati sigurno da podeli svoja iskustva. Psihoterapeut se obavezuje na čuvanje tajnosti dobijenih informacija i na taj način omogućava pacijentu da stiče poverenje.

Poznati psihoterapeut Irvin Jalom je svoje klijente nazivao saputnicima, jer je smatrao da su saputnici na otkrivanju i pravljenju puta kojim klijent treba da ide.

Iskustva kažu da je potrebno u proseku dva meseca od trenutka kada osoba dobije preporuku ili sam odluči kom terapeutu da se obrati, da to zaista i uradi.

Za koga je korisna psihoterapija?

Na savetovanju i psihoterapiji može se raditi na različitim problemima i ostvarivanju različitih ciljeva. Neki ljudi uz pomoć psihoterapeuta žele da bolje razumeju sebe, drugi razvijaju nove životne veštine ili unapređuju one kojima nisu zadovoljni, nekima je potrebna podrška za suočavanje s teškim i/ili izazovnim životnim situacijama.

Znakovi da osoba potraži stručnu pomoć jesu: problem koji traje duže vreme, osoba ne funkcioniše na poželjan način, osoba ne uspeva da problem reši sama ili uz pomoć porodice, prijatelja i drugih bliskih osoba, kao i korišćenjem uobičajenih strategija rešavanja problema.

Psihoterapija nije korisna samo za pojedince koji se osećaju preplavljenima životnom situacijom, već i za sve pojedince željne ličnog rasta i razvoja, jačanja na putu do ostvarenja želja, otkrivanja vlastitih potencijala i življenja ispunjenijeg života. Naime, dobro psihičko zdravlje mnogo je više od odsustva psihičkih bolesti i teškoća, a uključuje brojne pozitivne karakteristike, kao što su: osećaj zadovoljstva, želju za životom, smeh i zabavu, sposobnost suočavanja sa stresom i oporavljanja nakon teškoća, osećaj smisla i svrhe (kako u aktivnostima, tako i u odnosima s drugim ljudima), fleksibilnost u učenju novih stvari i prilagodbi na promene, ravnotežu posla i zabave, odmora i aktivnosti, visoko samopouzdanje, … Što ne znači da emocionalno i psihički zdrave osobe ne proživljavaju teške trenutke ili ne osećaju emocionalne probleme.

Promene, razočaranja, gubici, itd. sastavni su i normalni deo života svake osobe, a sa sobom neizbežno nose osećaj tuge i teskobe, stres i napetost. Prednost je emocionalno zdravih ljudi što se i nakon teškoća, trauma i stresova ponovno oporave. Takve osobe imaju razvijene ili usvojene načine suočavanja sa zahtevnim situacijama i zadržavaju pozitivan pogled na situaciju. Ostaju fokusirane, fleksibilne i kreativne, kako u teškim vremenima, tako i u dobrim. Kada se dogode loše stvari brže se oporavljaju i nastavljaju dalje.

Psihoterapija ne treba da predstavlja tabu temu, odlazak kod psihoterapeuta je preporuka za svaku osobu, bilo da ima problem, ili želi jednostavno da usavrši sopstvene potencijale i sagleda svoj život iz malo drugačije perspektive. Iako smo na ovim prostorima često vaspitavani da sami možemo da rešimo sve probleme i da je odlazak na psihoterapiju nešto što treba da se krije, vremena se menjaju i sve više pada stigma o psihoterapiji i česšće se priča o tome da nije sramota ući u taj proces.

i2 portal