Mr Anđelka Jelčić, iz savetovališta Vaš psiholog, govori za i2 portal kako da imamo zdravije partnerske odnose, uz manje besa i ljutnje.

Razlika između ljutnje, hostilnosti i agresije

Ljutnja je prirodna, negativna emocija. Služi zaštiti ličnosti, ali bi većina ljudi radije odabrala da ne oseća ljutnju.

Hostilnost je pervazivan stav koji predviđa da će drugi ljudi reagovati agresivno i time opravdava da se agresija vrši ka drugim ljudima. Ovo je odlika hronično ljutih osoba, koje svet tumače kao neprijateljsko mesto, ignorišući svoj doprinos situaciji u kojoj se nalaze. Tuđe postupke tumače kao namerne i nepravedne.

Agresija je bilo koje ponašanje koje je usmereno ka drugoj osobi, a kojim se čini šteta. Postoji širok spektar agresivnih ponašanja koja mogu obuhvatati guranje ali i takozvane pasivno- agresivne načine, kao što su manipulacija, sarkazam, kontrolisanje, vređanje.

Saveti za prevazilaženje ljutnje i sprečavanje besa u partnerskim odnosima

1. Preispitajte svoje misli

Kako je emocionalna reakcija na situaciju uslovljena načinom na koji tumačimo situaciju, preispitivanje misli koje imamo, može pomoći da uvidimo da li je procena situacije u kojoj se nalazimo realna ili ne. Kako to da uradite?

Preispitajte nerealna očekivanja od partnera – ukoliko u određenoj situaciji od partnera ne dobijate ono što je vaša potreba, napravite procenu da li su vaša očekivanja realna u datoj situaciji.

Preispitajte greške u određivanju sopstvene odgovornosti – kada smo ljuti, skloni smo izbegavanju sopstvene odgovornosti. U partnerskom odnosu komunikacija je uvek emocionalno obojena. Posmatranjem partnera kroz pitanje Šta je ova osoba još osim što je (ljuta, bezobrazna…), pokušajte da razdvojite šta je deo ljutnje koji ne prepoznajete u sebi već je vezujete za partnera.

Greške u tumačenju partnera (etiketiranje tokom ljutnje) – ponašanja partnera se tumače kao deo njegove ličnosti (on je takav tip osobe), pre nego posmatranje šire slike i identifikovanje konteksta, situacije koja je možda uticala na ponašanje partnera. Korisno je postaviti sebi pitanje Šta je moj udeo, moja odgovornost u ovoj situaciji.

Budite svesni svojih osećanja – tokom ljutnje, obično se izgubi kontakt sa osećanjima koja se nalaze ispod te ljutnje, sve dok ne dosegnu tačku ključanja i uđu u bes. Prepoznavanje sopstvenih osećanja, čak i malog stepena iziritiranosti nekom temom, trebalo bi da se odvija paralelno sa kontrolom ponašanja i ispoljavanja besa.

Emocionalno rezonovanje – kao što greške u mišljenju mogu izazvati negativne emocije, negativne emocije mogu voditi ka greškama u mišljenju. Emocionalno rezonovanje dešava se kada se emocije poistovete sa realnošću. Na primer: Situacija je beznadežna – zaključak koji se donosi samo zato što se osoba tako oseća.

Preuzeti odgovornost za sopstvena osećanja – zaboravite na rečenice Ti činiš da se ja osećam ljuto, tužno… Daleko je iskrenije reći: Ja činim samog sebe ljutim. Fokus na sebe, umesto na druge, omogućava povratak kontrole nad sopstvenim emocijama i ponašanjima. Optuživanje drugih za emocionalno stanje u kom se nalazite, jednako je predavanju kontrole drugima.

Ne pokušavajte da kontrolišete druge osobe – ljutnja je obično povezana sa pokušajima da se uspostavi kontrola nad drugom osobom, da se ponaša ili da govori na željeni način. Učite da ostavite odgovornost drugima za njihove postupke. Radije se fokusirajte na kontrolisanje sebe.

Ne etiketirajte druge i ne procenjujte njihovu ličnost – umesto toga trudite se da reagujete na osnovu onoga što su vaši principi i vaša uverenja. Korisno je imati uverenja kojih ćete se setiti u komunikaciji kao što su: ne čini loše drugima, budi dobronameran, budi pošten, iskren, veran.

Primetite rane znake rastuće ljutnje – osobe koje brzo “planu”, obično ne primećuju rane znake ljutnje jer ih ni ne traže. Većina ljudi, pre nego što planu, pokazuju znake kao što su ugriz za usnu, okretanje očima, lomljenje prstiju, škriputanje zubima, cupkanje nogom. Kada primetite ovakve znake, dajete sebi priliku da reagujete, da umirite svoje telo, osećanja i misli. Brojanje do 10 odlaže mogućnost da kažete nešto nepromišljeno. Čak i kada ste sigurni šta ćete reći, izbrojte do 10 ili do 100. To će vam omogućiti da se odvojite od ljutnje.

Razmotrite dobiti opraštanja – opraštanje se, najuže definisano, može posmatrati i kao unutrašnji proces otpuštanja negativnih emocija kao što su ljutnja i tuga. Prvi korak je razmotriti šta nas drži vezane za negativne emocije. Obično su razlozi zašto se držimo za negativne emocije vezani za nas same, odnosno imamo neke dobiti od toga (distanca, slika o sebi). Nespremnost za opraštanje i ljutnja povezuju nas za osobu kroz negativne emocije i negativnu sliku o drugoj osobi. Opraštanje uvek započinje odlukom da se oprosti i dobiti su uvek veće za osobu koja oprašta nego za onoga kome treba oprostiti.

2. Razmislite o promeni ponašanja

Nekoliko strategija utvrđeno je kao efikasan način da se unaprede bliski partnerski odnosi.

Proaktivno vs. reaktivno ponašanje – agresivno ponašanje je reaktivno. Proaktivno ponašanje podrazumeva promišljanje o sebi, svojim stavovima, vrednostima i osećanjima, a zatim reagovanje ka drugima.

Ljutnja se nekada gradi tako što postoji doživljaj nanete nepravde ili povrede od bliske osobe, a to je nešto o čemu osoba ne govori sa svojim partnerom. Potiskivanje ove ljutnje dovodi do agresije ili besa. Uvid u sopstvena osećanja i razmatranje tuđih osećanja i prava, dopuštanje sebi da se ljutnja otpusti i razreši, put je preuzimanja kontrole i odgovornosti prema sebi i drugima, kao i put traženja za sebe.

Naučite da slušate – dobre komunikacione veštine podrazumevaju 90% slušanja. Ne možemo i pričati i slušati u isto vreme, takođe ne slušamo kada se pripremamo šta ćemo sledeće reći.

Izbegavajte pitanja “Zašto?” – ovakva pitanja ljudi obično shvataju kao optuživanje. Samo pitanje zašto ne daje nikakav odgovor, do zato. Umesto toga, mnogo je bolje pitati kako se nešto dogodilo, što druga osoba tumači kao poziv na dalju komunikaciju i zainteresovanost.

Izbegavajte rečenice koje počinju sa Ti – ovakve rečenice se takođe tumače kao optuživanje. Umesto toga, započnite rečenicu sa Ja se osećam… kada ti…

Izbegavajte unošenje prošlosti – ostanite u ovde i sada.

Prihvatite kritiku – nemojte se opirati kritici koja vam je upućena, probajte da je prihvatite i da se povežete sa osećanjem prijatnosti koja se javlja kada je kritika istinita, to je put promene.

3. Budite svesni neverbalne komunikacije odnosno govora tela

Razmotrite kako održavate kontakt očima, direktan kontakt očima je poželjan, međutim, tokom ljutnje, može delovati kao prodiranje u partnerov prostor, težnja da se partner kontroliše, pritiska.

Probajte da koristite osmeh, to će automatski umanjiti ljutnju i učiniti da partner delujete manje agresivno.

Vodite brigu o tonu koji koristite, kao i o načinu na koji izgovarate reči (da li ste sarkastični, da li težite da glasnom pričom kontrolišete partnera, da li možete da usporite govor i govorite tiše.

Minimizirajte pokrete rukama, mahanje, upiranje prstom, dodirivanje partnera, kako se to može protumačiti kao agresija.

Uzmite pauzu, razdvojjite se od partnera dok se ne “ohladite”. Nekada se problem ne može razrešiti kada smo previše pod emocijama i rizikujemo da nanesemo povredu odnosu ili voljenoj osobi.

Vežbajte kominikacijske veštine na dnevnoj osnovi.

Kako partner može dati svoj doprinos promeni

Ukoliko često ispoljavate ljutnju koja se negativno odražava na vaš partnerski odnos, napravite alijansu sa partnerom, kako bi zajedno radili na problemu. Partner može voditi dnevnik sa stavkama koje se nalaze ispod, a onda zakažite razgovor, kako bi na nedeljnom nivou prošli zajedno sve stavke vezane za ispoljavanje ljutnje. Ovo vam može pomoći u zbližavanju, razvoju empatije, boljem shvatanju partnerovih osećanja, što će se sve odraziti i na lične reakcije. Partner vam je u ovoj priči ogledalo reakcija koje ne možete videti sami.

Svest o tome kako se partner izložen ispoljavanju ljutnje drugog partnera oseća-dnevnik

Partnerove akcije

Lica ljutnje

1. Pasivna agresija
2. Hladna ljutnja (odlazi od mene)
3. Sarkazam (povređujuće šale)
4. Hostilnost (nestrpljenje, grubost)
5. Agresija:
-verbalna (nazivanje uvredljivim imenima)
-fizička (uključujući i sputavanje kretanja i guranje)

Ton

1. Vikanje
2. Tišina
3. Prekidanje
4. Oštar, osuđujuć govor

Govor tela

1. Ekspresija lica
2. Kontakt očima (fiksirajuć, izbegavanje kontakta očima)
3. Fizička bliskost (unosi se u lice)
4. Agresivni gestovi (upiranje prstom, previše mahanja rukama)
5. Nepoželjno dodirivanje

Prisutne misli

1. Misli koje umanjuju samopouzdanje i osećaj kontrole
2. Misli koje racionalizuju, opravdavaju partnerovu ljutnju
3. Misli koje umanjuju značaj vašeg mišljenja

Prisutne emocije (kako se osećam)

1. Anksioznost
2. Krivica
3. Ljutnja
4. Strah

Prisutne akcije (šta radim)

1. Izbegavanje komunikacije
2. Detektovanje pogrešnog i ispravnog ponašanja
3. Umanjivanje sopstvene vrednosti
4. Ponašanja koja vas dovode u opasnost

i2 portal / Vaš psiholog

Maša Stevanić, diplomirana psihološkinja i RE&KBT savetnica (tim savetovališta Vaš psiholog) navodi da je osnovna funckija straha samozaštita individue i kada ne bi bili u mogućnosti da osećamo strah, ne bismo ni znali kada je potrebno da reagujemo u opasnim situacijama.

Poznato nam je da iskustvo straha može biti izazvano širokim repertoarom stimulusa, uključujući određene situacije, prizore ili zvukove. Važan situacioni uslov za pojavu ove neprijatne emocije, jeste percepcija neposredne opasnosti ili pretnje nečega zastrašujućeg. Neće svaka realna opasnost izazvati strah, već ona pred kojom se čovek oseća nemoćnim ili ugroženim, čak i onda kada nema realne osnove po kojoj bi zaključivali da nam opasnost zaista preti.

Strahove, zavisno od stvarnog stepena pretnje, uverenja koja posedujemo o njima i načinima na koji zaključujemo o istim, možemo podeliti na racionalne i iracionalne.

Da li su strahovi urođeni?

Jedini strahovi sa kojima dolazimo na svet, koje ispoljavaju i novorođenčad, jesu strah od iznenadnih, jakih zvukova i strah od gubitka podloge. Bebe će takođe reagovati strahom na ponavljajuće fizičke bolove bilo koje vrste. Za sve ostale strahove koje ćemo potencijalno tokom života razviti, možemo reći da su stečeni, odnosno naučeni strahovi.

U ranom periodu razvoja, figure od primarne važnosti (najčešće roditelji), u najvećoj meri će uticati na razvoj postojećih strahova, kao i na pojavu novih. Ponašanje i reakcije roditelja u onim situacijama kada smo uplašeni, umnogome će oblikovati kako ćemo dalje tokom života procenjivati niz opasnosti i kako ćemo se umrivati onda kada smo uznemireni.

Takođe, određeni uzrasti sa sobom nose pojavu određenih razvojnih strahova, koji su uobičajeni u razvojnom toku deteta i najčešće su prolaznog karaktera.

Očekivano je da će deca na uzrastu od treće do šeste godine života razviti strah od mraka, koji će u narednih nekoliko godina kod neke dece postati intenzivniji. Isto tako, uobičajeno je da adolescenti strahuju od mogućnosti odbijanja od strane osobe koja im se dopada, kao i straha od neuklapanja u okviru vršnjačkih grupa.

U najboljem scenariju, sam proces sazrevanja, kao i izloženost novim iskustvima, dovešće do gašenja nekada postojećih strahova. Ipak, većina ljudi će se dalje tokom života susretati sa jednim ili više iracionalnih strahova. Genetska oprema sa kojima dolazimo na svet, kao i faktori sredine kojima bivamo izloženi, služiće kao preduslovi da se neki strahovi razviju i kasnije učvrste.

Šta su iskonski strahovi?

Početkom 21. veka, Karl Albrecht u knjizi pod nazivom „Praktična inteligencija – Umetnost i nauka zdravog razuma”, predstavlja koncept „primalnih strahova”. Uprkos nepostojanju emprijiske podrške ove teze, koncept primalnih strahova naišao je na veliku popularnost u današnjem vremenu. Prema Albrechtu, postoji 5 iskonskih, evolutivno datih strahova, zajedničkih svim ljudima, koji su izvor nastajanja svih ostalih strahova sa kojima se tokom života suočavamo.

Strah od umiranja – odnosi se ne samo na čin smrti, već i strah od uništenja, samog gašenja ovozemaljskog života. Ideja prestanka postojanja i ograničenosti trajaja životnog veka, pobuđuje određeni nivo egzistencijalne anksioznosti kod gotovo svakog čoveka, s obzirom da je strah od smrti jedan od najrasprostranjenijih i gotovo univerzalnih strahova. 

U zamišljanju večnog mraka, večnog života ili ništavila nakon prestanka postojanja, razumljivo je reagovati nelagodom i uznemirenošću, delom zbog toga što su ideje večnosti ili ničega, isuviše daleke ljudskom iskustvu, stoga čak i teške za zamisliti. Na primer, nelagoda i strah koji osoba može da doživi kada gleda preko ivice visoke građevine ili dok razmišlja o smrtonosnim bolestima, predstavlja strah od izumiranja tj. strah od smrti koji se pojavljuje u službi upozorenja o neposrednoj opasnosti.

 Strah od sakaćenja – je strah od gubitka ili mutilacije bilo kog dela našeg tela. Čini se da sama pomisao na mogućnost ostajanja bez nekog organa ili povrede fizičkog integriteta na bilo koji način, budi doživljaj jeze. Prema Albrechtu, mnogobrojne fobije poput fobije od paukova (arahnofobija), zmija (ofidiofobija), pasa (kinofobija) i drugih životinje za koje se smatra da su opasne potiču od straha od sakaćenja. Strah od sakaćenja se dovodi u vezu i sa nastankom straha od igala (tripanofobija), medicinskih procedura, straha od grmljavine i munje (astrafobija), itd. Svi pomenuti strahovi potiču od izvornog straha da ćemo pretrpeti fizički bol ili biti povređeni.

Strah od gubitka autonomije – ili strah od gubitka kontrole, odnosi se na strah da budemo zatvoreni, zarobljeni ili ugušeni. Takođe uključuje strah od intimnosti ili posvećenosti. Kako je definisao dr Albreht, to je „strah od imobilizacije, paralizacije, ograničenja, preplavljenosti, zarobljavanja, zatvaranja ili gušenja’’, koji se odnose na mogućnost da budemo zatočeni okolnostima na koje nemamo nikakav uticaj. Strah od gubitka autonomije ili kontrole povezuje se sa klaustrofobijom, kao i drugim strahovima koji se ogledaju u našim odnosima sa drugim ljudima – da ćemo biti prinuđeni da se primarno oslanjamo na druge a ne na sebe. Pokretač ovog straha, može biti bilo koja situacija u kojoj imamo utisak da smo bespomoćni.

Strah od odvajanja – tj. strah od odbacivanja i napuštanja od strane okruženja i nama bliskih ljudi, koji bi rezultirao gubitkom povezanosti sa drugima, smatra se narednim iskonskim strahom. Kao ljudi imamo snažnu potrebu za pripadanjem i pomisao na to da bi mogli biti napušteni, odbačeni ili izolovani kod većine ljudi pobuđuje neprijatna osećanja. Završavanje značajnih odnosa, poput veza, prijateljstava ili braka, kao i smrt voljenih osoba, smatraju se okidačima ovog straha.

Strah od smrti ega obuhvata strah od poniženja, sramote, neuspeha ili bezvrednosti. Ovi strahovi mogu biti razorni, s obzirom da mogu imati direktan uticaj na sliku o sebi. Albrecht nalaže da se strah od javnog nastupa, zapravo zasniva na strahu od smrti ega. Bilo koja situacija u kojoj osoba može doživeti intenzivan stid i imati utisak da je ponižena, može biti okidač, zbog mogućnosti uticaja nepovoljnih događaja na naš osećaj sopstvene vrednosti.

Kako izaći na kraj sa strahom?

Strah od realnih pretnji je neophodan za opstanak, stoga ovu emociju treba posmatrati kao jedan vid informacije koji nam signalizira da je potrebno da procenimo okolnosti u kojima se nalazimo, i ukoliko je to potrebno, preduzmemo sve potrebne korake kako bismo se zaštitili. U slučajevima kada se suočavamo sa iracionalnim strahovima koji se ponavljaju, najbolje rešenje jeste obraćanje za stručnu pomoć.

Kada ovakvi strahovi postani izraženi, gotovo uvek nas sputavaju u građenju životu kakvog želimo i onemogućuju nam da promenimo svoje ponašanje u cilju prevazilaženja samog straha. Ideja nije eliminasati sve strahove iz života pojedinca, niti bi to bilo korisno, već oduzeti moć iracionalnim strahovima, kako ne bi nadalje diktirali našim ponašanjem i mišljenjem, čime sam strah počinje da gubi na važnosti i intezitetu.

Kognitivno–bihejvioralna terapija je vrsta terapije koja se bazira na ideji promene disfunkcionalnog načina mišljenja, koji leži u osnovi iracionalnih strahova. Kroz sam tretman, postepeno učimo da menjamo nepomažuče načine mišljenja i ponašanja, koji dalje rezultiraju promenom na emocionalnom planu – razrešenju straha. Suočavanje sa nekim od strahova koji nas muče može biti izazovno, ali nas neminovno vodi većoj slobodi, porastu vere u sopstvene kapacitete i mogućnosti izgradnje ispunjenijeg i smislenijeg života, izvan okova straha.

i2 portal / Maja Stevanić, www.vaspsiholog.com

Manipulator je u stanju da vas suptilno natera da uradite ono što on želi, a vi u tom trenutku možete da se osećate dobro i korisno u vezi sa tim. U nastavku teksta, psihološkinja, dr Sanja Marjanović objašnjava koje su odrednice za uočavanje manipulativnog ponašanja.

Iskrenost i manipulacija

U komunikaciji sa manipulatorom, iskrenost ne pomaže. Ukoliko bilo šta izgovorite, to će biti izokrenuto, čak i ako su činjenice na vašoj strani.

Na primer, ako ste besni što vam je manipulativna osoba zaboravila rođendan, njena reakcija može izgledati ovako: „Strašno mi je žao što misliš da sam zaboravio/-la na tvoj rođendan, trebalo je da ti kažem da se suočavam sa stresom, ali nisam hteo/-la da te zamaram time. Mada, u pravu si, možda je trebalo da zanemarim sav taj bol (ovde se mogu pojaviti i prave suze) i da se fokusiram na tvoj rođendan. Izvini.“

Iako slušajući izgovor koji vam osoba daje, osećate da joj nije zaista žao, a kako je izgovorila toliko lepih reči, ne možete ništa da kažete protiv. Štaviše, možete se naći u ulozi tešitelja.

U ovakvim situacijama, bitno je da ne popuštate uopšte – ne tešite, ne prihvatajte nesuvisla objašnjenja i izvinjenja. Ako osećate da je izvinjenje lažno, ono zaista to i jeste. Pazite se, ukoliko manipulator oseti da vas je zaveo svojim manevrom, postaćete njegova stalna „žrtva“.

Manipulatore najviše boli kada im se oduzme moć da manipulišu. Održavanje granica i nepodleganje njihovim trikovima ključni su za zaštitu sebe.

Manipulatori se pretvaraju i kada čine nešto za nas

Ako ih zamolite da vam nešto učine, manipulatori će skoro uvek pristati, čak i ako se već nisu sami ponudili da vam pomognu pre toga. Ako im se zahvalite i prihvatite pomoć, oni će napraviti mnoštvo neverbalnih znakova, zbog kojih ćete prosto osetiti da, bez obzira na obećanja, to neće biti ispunjeno.

Ako im kažete da ne izgleda kao da će učiniti to što obećavaju, oni će vas uveravati da nema govora da neće to učiniti i da su vaše primedbe nerazumne.

Glavno pravilo je da, ukoliko manipulator kaže DA, naterajte ga da, ako ne ispuni obećanje, oseti da znate da to nije hteo ni da učini. I naterajte ga sledeći put da prizna da nešto neće učiniti, iako obećava da hoće.

Ako vas zanima šta najviše boli manipulatora, znajte da je vaše ignorisanje jedan od bitnih faktora. Kada počne da teatrališe, uradite nešto kako bi video da ne obraćate pažnju: stavite slušalice za slušanje muzike, izađite iz prostorije i sl. Ignorisanje je ključ za oduzimanje moći manipulatoru i ono što ga najviše boli.)

Nabacivanje krivice je nezaobilazno 

Emocionalni manipulator je izuzetan u stvaranju osećanja krivice kod drugih. Mogu vas naterati da se osećate krivim što pričate previše/ne pričate dovoljno, što ste previše emocionalni/niste emocionalni, što ste brižni/niste dovoljno brižni. Skoro sve može postati predmet manipulacije.

Emocionalni manipulatori retko govore o svojim potrebama i željama otvoreno. Oni uzimaju ono što im treba kroz svoje manevre. Nabacivanje osećaja krivice je samo jedan od načina da to postignu.

Još jedan način je uloga žrtve. Manipulatori se ponašaju kao da su velike žrtve i na taj način će vas naterati da mnoge poslove uradite umesto njih. I kada to učinite, obično će vam reći da nije trebalo, da oni ne očekuju da to radite za njih, itd. Najbolja rečenica da ne upadnete u klopku je: „Imam poverenja u tebe da ćeš moći sam to da uradiš.“

Ono šta najviše boli manipulatora jeste vaša sposobnost da prepoznate njihove taktike i ne reagujete na njih. Odbijanje da se osećate krivim i prebacivanje odgovornosti nazad na manipulatora ono je što ih najviše boli.

Nemaju odgovornost prema drugima

Manipulatori ne preuzimaju nikakvu odgovornost za sebe i svoje ponašanje. Sve je u tome da drugi treba da čine njima. Njihov prepoznatljiv način da vas kupe je deljenje intimnih informacija i poveravanje. To će učiniti da pomislite da je to senzitivna, emocionalno otvorena osoba, i verovatno ranjiva. Međutim, njihove emocionalnosti i ranjivosti prosto nema, iako će uvek izgledati da su u problemu i krizi, a od vas se očekuje da se “bacate u bunar” za njih.

Emocionalna manipulacija je način ponašanja koji se javlja kod određenih poremećaja ličnosti (granični, narcistični, antisocijalni, histrionični) pa je često možemo staviti u kontekst nekog šireg psihološkog problema. Ovo ponašanje je gotovo nemoguće izmeniti jer donosi korist osobi koja ga primenjuje. Nije mnogo korisno ukazivati manipulatorima na njihove postupke i neispravnost, jer ih to svakako neće naterati da ih promene.

I da zaključimo šta najviše boli manipulatora…

Teško je potpuno detaljno odgovoriti na pitanje šta najviše boli manipulatora, ali jedno je sigurno: oni ne žele da se zamaruju stvarima oko vas. Nemaju motiv jer im nije bitno da udovolje vama, nego sebi. Kada vi ne budete radili ono što oni žele, lako će naći nekog drugog.

Ignorisanje njihovih manipulativnih pokušaja i postavljanje jasnih granica najviše boli manipulatore jer im oduzima moć nad vama. Kada odbijete da se osećate krivim ili preuzimate odgovornost za njihove probleme, oni gube moć nad vama.

Ističemo još nekoliko stvari koje ga najviše bole:

• Beležite razgovore: Kada manipulator shvati da beležite razgovore kako biste se zaštitili od njihovih manipulacija, to ih duboko pogađa jer ih sprečava da izvrtaju činjenice i manipulišu vašim sećanjem
• Postavljanje granica: Postavljanje jasnih granica i odbijanje da reagujete na njegove emocionalne ucene i izigravanje žrtve najviše boli manipulatora jer ga onemogućava da vas kontroliše.
• Odbijanje da ih tešite: Kada manipulator pokušava da vas uvuče u svoje drame i vi odbijete da ga tešite ili rešavate njegove probleme, to ga boli jer se suočava sa sopstvenom nesposobnošću da se nosi sa svojim emocijama.
• Samopouzdanje i vera u sebe: Manipulator mrzi kada prepoznate njegove taktike i verujete sebi. Vaše samopouzdanje i sposobnost da prepoznate njegove manipulacije oduzima mu moć i kontrolu nad vama.

i2 portal / autor članka : dr Sanja Marjanović (www.vaspsiholog.com)