U savremenom tempu života, stres, pritisci i emotivni izazovi postali su deo svakodnevice. Ipak, granica između „normalnog umora“ i psihološkog opterećenja koje zahteva stručnu podršku često je nejasna.

Mnogi ljudi odlažu odlazak kod psihologa, verujući da mogu „sami da se izbore“ ili da su njihovi problemi „nedovoljno veliki“. Istina je da odlazak kod psihologa nije znak slabosti, već odgovornosti prema sebi.

Psihološko savetovanje ne služi samo u kriznim situacijama, već i kao alat za bolje razumevanje sebe, svojih emocija i odnosa. U nastavku donosimo pet jasnih znakova koji vam mogu pomoći da prepoznate da je pravo vreme da potražite pomoć psihologa.

Kada je vreme da potražite psihologa? Kada su vaše emocije intenzivnije nego obično

Emocije jesu naš kompas, ali nikako ne treba da nas prepljavljuju. Kada emocije postanu toliko intenzivne i nepredvidive da ih teško kontrolište, jasan je znak da je unutrašnji sistem u neredu. Samim tim i da je vreme da potražite pomoć. U protivnom, ovakve emocije mogu narušiti svakodnevno funkcionisanje.

Bes ili razdražljivost koji eksplodiraju iz neznatnih povoda, ugrožavaju odnose na poslu ili kod kuće. Sa druge strane, duboka tuga ili očaj koji ne prolaze mogu dovesti do gubitka interesa za ono što vas je nekad činilo srećnim.

Bez obzira u kom obliku se emocije javljaju, imate utisak da gubite kontrolu nad sopstvenim reakcijama. Srećom, psiholog vam može pomoći da prepoznate, prihvatite i upravljate emocijama, a ne da ih potiskujete ili im se prepustite.

Stalna briga

Povremena briga je normalna. Međutim, uporna i prekomerna briga, koja ne prolazi i prisutna je većinu dana nije nešto što treba ignorisati. Posebno ako se javlja u situacijama koje se ne smatraju pretećim.

Osećaji unutrašnjeg nemira, straha bez jasnog razloga, ubrzanog rada srca ili napetosti u telu često su znak anksioznih poremećaja poput generalizovanog anksioznog poremećaja, socijalnog anksioznog poremećaja i fobija.

Prema Nacionalnoj alijansi za mentalne bolesti, psihoterapija je jedan od najkorisnijih alata za borbu protiv ove brige i poboljšanje kvaliteta života ljudi koji se bore sa anksioznošću.

Kada je vreme da potražite psihologa? Kada duže imate problema sa koncentracijom

Nacionalni institut za mentalno zdravlje ističe da ljudi koji se bore sa depresijom, anksioznošću i drugim mentalnim zdravstvenim stanjima često imaju problema sa koncentracijom na poslu ili u školi. Takođe mogu imati poteškoća sa pamćenjem stvari ili donošenjem odluka. Pojedini se osećaju frustrirano ili preopterećenije mnogo više nego ranije.

Ako mentalno zdravlje počinje da utiče na vašu produktivnost i učinak na poslu ili u školi, to je znak da treba da potražite pomoć psihologa.

Osećate fizičke simptome za koje ne postoji jasan uzrok

Um i telo su neraskidivo povezani. Hronični stres, anksioznost i potisnute emocije često se ispoljavaju kroz telesne simptome. Zbog toga stručnjaci kao odgovor na pitanje kada je vreme da potražite psihologa često ističu upravo fizičke simptome koji nemaju jasan uzrok. Tu spadaju:

1. Problemi sa spavanjem,
2. Hronični umor,
3. Problemi sa apetitom,
4. Stalne glavobolje, bolovi u stomaku, leđima, mišićima,
5. Učestale prehlade.

S obzirom da su ove tegobe izazvane stresom, psiholog vas može uputiti u efikasne terapije za lečenje hroničnog stresa, koje će otkloniti i fizičke probleme.

Ponavljate iste obrasce koji vas povređuju

Upuštanje u loše odnose, konflikti, samosabotaža ili donošenje odluka koje su dugoročno štetne – samo su neki od obrazaca ponašanja koji kada se iznova ponavljaju ukazuju da je vreme da posetite psihologa.

Psiholog će vam pomoći u prepoznavanju tih obrazaca, razumevanju njihovog porekla i postepenoj promeni načina razmišljanja i ponašanja.

i2 portal / Psihološko savetovalište SANA

Mr Anđela Zlatković (tim savetovališta Vaš psiholog), govori za i2 portal o strahu od mraka kod dece i kako roditelji mogu da pomognu da dete prevaziđe taj strah.

Kada se javlja i kako se ispoljava strah od mraka kod dece

Jedan od razvojnih strahova koji će se najpre prepoznati u detinjstvu jeste upravo strah od mraka. Kod gotovo svakog deteta, on će se javiti kao normalna razvojna faza najčešće na uzrastu između 3. i 6. godine života. Zašto baš na ovom uzrastu? Zato što je kognitivni razvoj dece u ovom životnom razdoblju veoma intenzivan, njihova mašta postaje vrlo živopisna i neretko se temelji na onome što vide u crtaćima, na televiziji, u filmovima i drugim sadržajima koji nisu namenjeni njihovom uzrastu, na onome o čemu im starija braća/sestre pričaju. S druge strane, još uvek nije razvijeno apstraktno mišljenje kako bi dete moglo da razlikuje stvarno od nestvarnog.

Strah od mraka se uglavnom ne odnosi na mrak sam po sebi već na to da se u mraku nešto loše može desiti – da će zla veštica izaći iz ormara, da ispod kreveta živi strašno čudovište, da su senke od drveća koje se pomeraju zapravo duhovi, da zvukovi koje čuju prave lopovi, i slično. Dodatno, deca koja spavaju sama mogu se plašiti i toga što roditelji nisu kraj njih da ih zaštite.

Može se manifestovati kroz plač, vrištanje, znojenje, otežano disanje, stezanje i bol u grudima, stomačne probleme pred odlazak na spavanje. Dete može imati i košmare koji ga bude, uz opisane prateće simptome. Može se javiti i izbegavajuće ponašanje, u vidu odbijanja deteta da ostaje samo u prostoriji ili spava bez roditelja, samo u svojoj sobi.

Kako da pomognete svom detetu da prevaziđe strah od mraka

Ne negirajte detetov strah. Iako vama deluje kao da dete drami i umišlja, njemu je njegov strah vrlo realan, kao i vama bilo koji vaš. Ne prija vam i ne pomaže kada vam neko dok ste uplašeni kaže: ,,Ma šta ti je, nema čega da se plašiš’’, zar ne? Ovakav pristup može dodatno pojačati strah, ili detetu poslati poruku da nije u redu da oseća neprijatne emocije, da nisu relevantne i da, stoga, treba da ih potiskuje.

Odvedite dete u prodavnicu i dozvolite mu da samo odabere neku igračku sa kojom će spavati i koja će mu ulivati osećaj sigurnosti. Takođe, u detetovoj sobi, na primer, možete napraviti umirujuću atmosferu uz pomoć svetlećih stikera za zid ili neke interesantne lampe.

Dajte detetu zadatak da nacrta ono što ga noću plaši ili o čemu sanja. Zatim, neka crtež upotpuni time šta bi se desilo da se, recimo, pojavi neki superheroj.

Nije preporučljivo da detetu postane navika da spava sa vama. Na ovaj način, ono samo dobija poruku da tamo u njegovoj sobi ipak postoji nešto strašno od čega ste ga zaštitili time što mu dopuštate da svako veče spava sa vama.

Takođe, nije preporučljivo da zajedno sa detetom pre spavanja ,,izvršavate proveru’’ ormara, prostora ispod kreveta, kažete glasno čudovištu da napusti detetovu sobu i slično, jer ono to može razumeti kao:,,Sada trenutno nema ničega jer su mama i tata tu, ali čim oni odu, to stvorenje će se vratiti’’. Bolja opcija je da detetu samo kažete: ,,Razumem da se plašiš, svi imamo neke strahove, ali čudovišta nisu stvarna i samim tim ne mogu ti nauditi. Da li postoji nešto što bi ti pomoglo da se osećaš sigurnije?’’

Kada je potrebno javiti se za pomoć

Strah od mraka se smatra problematičnim onda kada on nema više samo razvojnu formu i ulogu. Dakle, ukoliko je strah od mraka kod Vašeg deteta prisutan duže vreme, održi se sve do 10. godine ili duže, kada dete već ima kognitivnu mogućnost da razlikuje realno od izmišljenog, najbolje bi bilo da se obratite za stručnu pomoć kako bi Vaše dete na adekvatan način prevazišlo problem i nesmetano funkcionisalo. I na ranijem uzrastu treba obratiti pažnju ukoliko ovaj strah počne značajno da se odražava na detetovo funkcionisanje, na kvalitet sna, apetit, povlačenje, na to da se anksioznost i panika ispoljavaju i u kontekstu drugih okidača, a najbolja opcija bi bila da se u rad na prevazilaženju problema uključi i stručno lice.

Kako se tretira strah od mraka kod dece

Kroz metode i tehnike prilagođene uzrastu deteta, stručno lice teži ka ostvarenju cilja da se iracionalni, preplavljujući strah od mraka prevažiđe, i samim tim unapredi kvalitet života i deteta i roditelja. To podrazumeva da se, kroz kreativni pristup, sa detetom radi na preispitivanju uverenja koje ima o mraku i o tome šta ono misli da se može desiti. Zatim, detetu se mogu dati i zadaci da ono samo kući testira i evidentira šta će se desiti ako u mraku provede prvo sa roditeljima, a potom i sàmo recimo 3 minuta za početak, pa se postepeno taj interval i produžava, što će mu pomoći da i u praksi osvesti da se ništa od onoga što predviđa zapravo ne desi.

Strah od mraka kod odraslih

Većina dece uspešno prevažiđe ovu razvojnu fazu. Međutim, kod nekih osoba strah od mraka može se održati sve do odraslog doba. Kada se strah od mraka prepozna kod odraslih osoba, on sigurno postoji u formi fobije – niktofobije, jer tada ne možemo govoriti o razvojnom karakteru straha. Ova fobija će se najčešće prepoznati kod onih osoba koje su u detinjstvu ili kasnije imale neko stresno, traumatično iskustvo, posebno ako se odigralo u mraku. Podrazumeva javljanje povišene anksioznosti (koja može biti preplavljujuća, te dostizati i nivoe paničnih napada) prilikom boravka na mračnim mestima. Manifestuje se kao nemogućnost osobe da spava u potpunom mraku, pa se kao sigurna ponašanja javljaju odlazak na spavanje sa uključenim svetlom, nekom lampom, televizorom, ili otvorenim vratima od sobe, dok je u predsoblju uključeno svetlo. U ekstremnijoj formi, može dovesti do toga da osoba izbegava spavanje noću ili da boravi van kuće čim padne mrak, što dosta može uticati na kvalitet društvenog života. Ukoliko kod sebe prepoznajete ovaj strah, uključivanje u psihoterapijski proces, uz eventualno uvođenje medikamentozne terapije, može unaprediti Vaše funkcionisanje.

i2 portal  / Mr Anđjela Zlatković