Zahvaljujući uglednoj porodici (otac joj je bio uvaženi advokat Živojin Dimitrijević), imala je priliku da dobije kvalitetno obrazovanje, pa se školovala na poznatom Institutu Vinčikov u Temišvaru. Zbog očne bolesti koju dobija u svojoj 13.godini, bila je prinuđena da napusti školovanje i da se sa porodicom vrati u Bečej.

Protivno volji porodice, u 21.godini se udaje za učitelja Mihaila Dejanovića, i iste godine nastavlja školovanje u Pešti. Pridružuje se krugu srpske omladine i postaje vatren zagovornik ženske ravnopravnosti.

U časopisu Danica počinje da objavljuje svoje prve pesme, ali i feminističke članke. Članak Zla sreća devojačka govori o njenom stavu da svaka žena ima pravo na privređivanje. Umesto uopštenih tema, ona govori o konkretnim problemima sa kojima se susreću žene u Vojvodini i  Srbiji, o nerazvijenosti drušva, predrasudama, i tome koliko je važno da žena bude finansijski nezavisna. Bori se za ženska prava, kritikuje Srpkinje zbog pasivnosti, poziva ih da se pokrenu, drži predavanja o važnosti obrazovanja devojčica. Na jednoj skupštini, dala je predlog da se prizna ravnopravnost između žene i muža.

1869. godine, objavila je knjigu kratkih lirskih pesama pod naslovom Spisi Drage Dimitrijević-Dejanović. Posebno se ističe njen stih koji glasi “Ja sam žena, ali smem” koji je ukratko sublimirao njenu ideju o borbi za žensku emancipaciju.

Ova samosvesna i hrabra mlada žena je tokom svog kratkog života (preminula je na porođaju, u svojoj 31.godini) učinila mnogo za srpske žene i njihov položaj u tada veoma tradicionalnom i konzervativnom društvu. Jedna od njenih poruka ženama, koju je iznela u svom javnom predavanju pod naslovom „Emancipacija Srpkinja„, sažima ličnost Drage Dimitrijević-Dejanović, koja glasi: “Učimo se umno i telesno raditi, jer kada dođe vreme, ono odsudno po nas, zapitaće nas srpstvo: A šta ste vi žene uradile za napredak naroda svog?”

i2 portal