Njegova radionica ne samo da proizvodi najskuplje cipele u Srbiji već i gradi priču o zanatstvu koje se usuđuje da uđe u svetsku utakmicu sa najpoznatijim modnim brendovima. A sve je počelo – iz ljubavi prema motorima.

„Krenuo sam da učim zanat u srednjoj školi samo zato što sam želeo motor. Roditelji su mi rekli: ’Dobro, dobićeš motor, ali moraš da učiš kod tate.’ I tako sam počeo da radim potpetice i flekice. Niko tada nije ni sanjao da ćemo doći do ovog nivoa”, započinje priču za BIZLife Aleksandar Bračer.

Aleksandar je zanatski deo nasledio od oca, poznatog obućara Karla Bračera iz Sombora, ali svoju karijeru gradi samostalno – u Novom Sadu, gde je bez kontakata i poznanstava krenuo od malog lokala i jednog para cipela.

U svojoj firmi danas ima samo troje zaposlenih, a iako je ranije porodica imala više prodavnica, većina posla sada se obavlja direktno sa mušterijama – po meri i na dogovor. Za svaki par neophodno je da klijent dođe lično.

Mušterije mu dolaze iz cele Srbije, ali i brojnih zemalja sveta, a među njima su i kolekcionari koji imaju po više desetina pari njegovih cipela. Ipak, najveći profesionalni izazov, ali i dostignuće jeste luksuzna ženska štikla „Alesari” – najskuplja i tehnološki najzahtevnija cipela ikada proizvedena u Srbiji.

Put do ove cipele bio je dug gotovo pet godina – i to ne zato što nije znao kako da je napravi, već zato što nikada ranije u Srbiji niko nije pokušao da uradi tako nešto. Ideja se rodila iz popravki – upravo kroz kontakt sa najskupljim svetskim brendovima:

„Dobijao sam cipele na popravku koje koštaju po 1000, pa i 2000 evra. I kad krenem da ih popravljam, shvatim – to je sve bižuterija. Pedantan rad, ali materijali koje i ja koristim. Plaća se brend, a ne kvalitet. I onda sam sebi rekao: ’Hajde da napravimo cipelu koja stvarno vredi, cipelu koja će biti ’rols-rojs’ među štiklama!’”

Prva zamisao bila je da štikla bude izrađena kompletno od porcelana, ali se brzo pokazalo da bi bila preteška. Umesto toga, odlučio se za karbon – materijal koji se koristi u avio i auto industriji. Ali tu su počeli pravi izazovi.

„Niko nije znao kako da je napravi. U nekoliko firmi su mi rekli da je nemoguće napraviti tako tanku a snažnu karbonsku štiklu. Zidovi su morali biti veoma tanki, a da i dalje podnose težinu i hod. Teoretski su mi objasnili kako bi moglo, a onda smo bukvalno sami krenuli da razvijamo proces u radionici. Sve smo radili sami”, pojašnjava Bračer.

Napravili su tridesetak različitih 3D modela kako bi dobili idealan ugao, ravnotežu, nagib i stabilnost. Samo jedan milimetar može da promeni ceo osećaj pri hodu, a greške u simetriji su nedopustive. Kalupi za karbon koštaju i po nekoliko hiljada evra po komadu. Presu su morali posebno da naruče – 30 tona sile je bilo potrebno da bi oblikovali karbonski deo.

„Prva štikla nije bila dobra. Ni druga. Ni peta. Uložili smo desetine hiljada evra. Sve što sam imao – i još uz pozajmice – vratio sam u razvoj. Kupio sam auto, pa ga prodao da bih platio proizvodnju. Znao sam da pravim nešto posebno, ali nisam znao hoću li uspeti”, navodi Aleksandar.

A tu nije bio kraj. Đon cipele morao je biti pozlaćen, ali i otporan na habanje. Pozlata na kojoj se hoda ne sme da se ljušti, niti da otpada. Aleksandar je lično razvio tehniku kako da pozlata „legne” na površinu a da ostane postojana. U svetu se, kako kaže, uglavnom koristi presovani karton sa metalnim umetkom, takozvani branzol, dok je on koristio čisti karbon, kožu, porcelan i zlato.

Potom sledi dekoracija: cvetovi od pravog porcelana, ručno bojeni i izrađeni u saradnji sa čuvenom mađarskom manufakturom Žolnai. Svaki cvet mora biti precizno zalepljen i osiguran, a samo pakovanje cipele je dizajnirano kao umetničko delo.

„Svaki deo ovog para bio je sam po sebi izazov. Za formiranje štikle u kalupu treba 48 sati. Dakle, samo da se napravi osnovna struktura, bez farbanja i dodataka. A tu je još i jagnjeća koža iz Italije, branzol, pozlata… Puno luksuznih elemenata koji zahtevaju posebnu obradu”, naglašava Aleksandar.

Za sada postoji samo šest pari ovih cipela, u različitim bojama, a cena jednog para je neverovatnih 17.000 evra. Zvanična prodaja planirana je za jun, kada će biti lansiran i namenski sajt. Biće reč o ograničenoj seriji: po 70 pari u svakoj boji, a nijedna kombinacija se neće ponovo izrađivati.

Iako Bračer ima priznanja, izložbe u Parizu i Dubaiju i zavidnu klijentelu, njegov radni dan izgleda sasvim obično: od 12 do 14 sati rada, lični kontakt sa mušterijama – i svaka cipela ručno napravljena. On ne živi od investicija, već od zanata.

„Sve sam stavio na kocku zbog ovoga. Moj san nije samo da pravim skupe cipele, već da pokažem da u Srbiji može da se napravi proizvod koji ne zaostaje ni za čim u svetu. Verujem da će najteže biti prodato prvih pet pari. Kad to prođe, mislim da smo otvorili vrata za nešto veliko”, smatra on.

Njegov cilj je jasan – Emirati kao sledeća stanica, pa potom izlazak na svetsku scenu. Međutim, svestan je da za to nisu dovoljni samo kvalitet i ideja. Potrebni su ozbiljni resursi za promociju, PR i vidljivost na tržištu.

„Voleo bih da me promoviše poznata influenserka, ali to mnogo košta. Ja još uvek živim kao mali obućar. Nemam za kampanje, sve ide u materijal. Zato mi mnogo znači kada mediji prepoznaju naš trud. Mi, zanatlije, retko dobijamo prostor – a da bismo rasli, neko mora da čuje za nas”, iskren je Aleksandar.

i2 portal / Bizlife