Na primer, roditelj koji detetu dozvoljava da više sati u toku dana provede igrajući igricu, vođen je trenutnim zadovoljstvom svog deteta. Smatra da je neprihvatljivo da dete iskusi s jedne strane frustraciju, a sa druge da to ograničenje doživi kao nedostatak ljubavi. Čest je slučaj, međutim, da roditelji uz pomoć telefona ili računara okupiraju pažnju dece kako bi imali vremena za sebe. Tu se radi i o trenutnoj satisfakciji roditelja, ali i o uverenju roditelja da deci nikad ne sme da bude dosadno, što je pogrešno. Stanje dosade podstiče kreativnost kod dece, a utiče i na razvijanje tolerancije na frustraciju. Dugoročno gledano, dete će se razvijati u ličnost koja svoje potrebe mora da zadovolji odmah i sada, pritom ne praveći razliku između realnih potreba i sopstvenih želja.

Kako dete bude raslo, emocije će se usložnjavati, pa samim tim i nesporazumi i konflikti. Osobine koje roditelji nisu imali nameru da neguju kod svog deteta će početi da se ispoljavaju, a oni će se pitati šta se to desilo sa njihovim detetom.

U saradnji sa savetovalištem Vaš psiholog, mr Anđela Zlatković daje nekoliko saveta o tome na koji način se odnos na relaciji roditelj-dete može unapređivati kroz detetovo odrastanje i sazrevanje.

Pokazivanje emocija

Podržavanje iskazivanja osećanja je veoma važna stavka za razvijanje emocionalne inteligencije kod deteta. Iako nam dečije emocije često izgledaju dramatično i preuveličano, ne treba ih tek tako odbacivati (ali ne negiramo da su deca sklona i da manipulišu svojim prenaglašenim emocijama; učite da pravite razliku između iskrenih i manipulativnih emocija). Razumite da i dete ima pravo da bude tužno, povređeno, ljuto, besno. Ukoliko te emocije negiramo kod deteta jer su njegovi problemi ,,smešni’’, šaljemo mu poruku da nije prihvatljivo osećati se na određeni način. Primer je, recimo, otac koji uči sina da je manje vredan ako se rasplače. Dete će onda mnoge emocije potiskivati, trpeti, neće učiti da kaže ,,ne’’, i ulazi u rizik da razvije neki od anksioznih poremećaja, kao i depresivnost. Takođe, ukoliko dete u sebi gomila ljutnju, ona će početi da se ispoljava kao nekontrolisani bes. Dete, zapravo, treba da usvaja stav da kvalitet odnosa koje tokom života formira sa drugim ljudima zavisi upravo od toga koliko u tom odnosu može da pokazuje svoja osećanja.

Takođe je bitno da roditelj koji se naljuti i razbesni zbog nekog ponašanja svog deteta ima određeni stepen samokontrole. Dešava se da deca, posebno ona osetljivija, kao sunđer upiju ono što im roditelj u tim trenucima kaže. Kada bes progovori iz nas, često kažemo stvari koje inače ne bismo, a posebno ne na način na koji tad kažemo. Na osnovu reči koje se tada upute, dete može razvijati sliku o sebi. Velika je greška detetu koje dobije lošu ocenu reći: ,,Ti si glup/-a! Kako je moguće da to ne možeš da naučiš??? Kako to da je u odeljenju bilo deset petica, a ti si dobio/-la trojku??? Kako su drugi imali dovoljno vremena da se spreme za kontrolni, a ti ne???’’. Umesto toga, saslušajte svoje dete iako ste ljuti, i budite odrasli – nemojte reagovati u afektu, a pažnju usmerite na rešenje: ,,U redu, dobio/-la si trojku jer nisi dovoljno učio/-la. Šta možeš iz toga da zaključiš?’’. Vikanje, vređanje i poređenje će produbiti konflikt, i stvoriti tenziju, inat i otpor kod deteta. Usled preplavljenosti jakim emocijama, kapacitet da se čuje druga strana se značajno smanjuje. Razgovarajte ,,hladne glave’’ i nađite rešenja koja su prihvatljiva za obe strane.

Postavljanje pravila koja se dosledno poštuju

Ovo se odnosi na obe strane. Od najranijeg detinjstva, roditelji treba da postavljaju određena pravila i granice u skladu sa uzrastom kako bi dete raslo u zrelu ličnost sa razvijenom samokontrolom – pomoć oko kućnih obaveza, sređivanje sobe, pristup računaru i mobilnom telefonu tek kada se obave svi školski zadaci, vraćanje iz grada u dogovoreno vreme. Da bi se dete pridržavalo pravila, korisno je da unapred zna koje će mu zadovoljstvo biti uskraćeno ukoliko bude postupalo suprotno, a koje priušteno ukoliko ispuni svoje obaveze. Međutim, kada dete dođe u tinejdžersko doba, i roditelji moraju poštovati neka pravila koje postavlja tinejdžer, odnosno odrastanje samo po sebi. To su najčešće pravila koja se tiču njegove privatnosti i slobode, što mnogim roditeljima teško pada – ali uspešno roditeljstvo podrazumeva da dete ima mogućnost i da greši i da uči iz svojih grešaka. Tako se s jedne strane gradi poverenje, a sa druge razvija samostalnost. Previše protektivni vaspitni stavovi nisu poželjni.

Pohvale

Pohvale na decu deluju motivišuće i veoma su poželjne. Preporuka je da budu praćene i fizičkim kontaktom. Na primer, kada dete uradi nešto dobro uputite mu poruku ,,Bravo, to je odlično!’’ i zagrlite, pomazite po ruci, glavi, napravite ,,baci pet’’ potez. Posebno su značajne u periodu adolescencije kada se gotovo svako dete suočava sa manjkom samopouzdanja. Često će im u tom periodu vršnjačka grupa nametati standarde koje ne ispunjavaju i koji će kod njih izazivati osećaj nesigurnosti. Svojim suvišnim pridikama u tom slučaju ćete samo dodavati ,,ulje na vatru’’. Umesto toga fokusirajte se na ono što kod svog deteta možete da pohvalite. Time ćete jačati njegovo samopouzdanje, ali i vašu povezanost.

Zajedničko donošenje značajnih odluka (ali taktički i bez pritiska!)

Ovo je veoma bitna stavka za kvalitet odnosa između roditelja i dece, posebno u adolescentnom periodu kada dete formira svoj identitet i odlučuje o svom budućem zanimanju. Biće dana kada će biti jako nesigurni u sebe i svet oko sebe, u svoje sposobnosti, u to u kom pravcu je najbolje da krenu. I jako im je bitno tada da znaju da ste uz njih. Savetujte ih i ukažite im na svoje viđenje određenih opcija, ali im nemojte nametati svoje stavove. U tome vam može pomoći da zajednički napravite listu ,,za i protiv’’ neke odluke, a zatim im dajte prostora da sami shvate šta je najbolje rešenje.

Vreme za zajedničke aktivnosti

Postalo je česta pojava da roditelji, ,,zatrpani’’ obavezama, tokom cele nedelje ne nađu vreme koje će kvalitetno provesti sa svojom decom. To, naravno, dovodi do toga da gube adekvatan uvid u detetovo odrastanje, i odnos sve više postaje površan, formalan. Dete koje odrasta u takvoj atmosferi, u adolescenciji će početi da osvešćuje nedostatak majčinske/očinske figure, i na osnovu toga može formirati uverenja o sebi i svetu oko sebe – recimo da nije voljeno, da je nepoželjno, da će uvek biti napušteno od strane drugih.

Međutim, ovo pravilo se odnosi kako na roditelje, tako i na adolescente koji su se zbog školovanja i/ili posla odselili od svojih roditelja. Tako, mladi koji se osamostaljuju često ostave po strani negovanje odnosa sa roditeljima, uglavnom usled prokupiranosti građenjem karijere. Kada im se ukaže slobodno vreme, onda imaju potrebu da budu sami ili da se posvete društvenom životu. Međutim, to produbljuje distancu između dece i roditelja. S druge strane, i sitnice mogu sprečiti distanciranje, kao na primer svakodnevni telefonski pozivi, zajednički ručak jednom nedeljno, zajedničko provođenje vremena za praznike.

Ostavite po strani tehnologiju kada provodite zajedničko vreme

Ovo je takođe pravilo koje važi i za roditelje i za decu. Isključite zvono na telefonima na par sati i usredsredite se jedni na druge. Ne morate odmah da proverite svaku notifikaciju ili istog trenutka da odgovorite na e-mail. Tokom vožnje, recimo, poželjno je da muzika ne bude previše glasna, kako biste imali priliku da razgovarate, posebno ako ste prethodno imali neki konflikt.

Zagrljaj

Mnoga istraživanja su pokazala da je fizički kontakt između roditelja i dece osnova psihičkog zdravlja. Od samog dolaska deteta na svet, uz pomoć zagrljaja i topline formira se zdrava afektivna vezanost sa roditeljem. Dokazano je i da zagrljaj može da redukuje nivo stresa. Iako će tinejdžer često nastupiti kao da mu zagrljaj nije važan, suprotno je. Vaš zagrljaj će mu staviti do znanja da je siguran, da nije sam, da ima podršku i oslonac i da može da prevaziđe probleme sa kojima se suočava.

Da li uočavate šta pozitivno, a šta negativno utiče na Vaš odnos sa roditeljima/decom? Na koji način se trudite da menjate ono što je negativno? Kako jačate ono što je pozitivno?

i2 portal /Mr Anđela Zlatković, dipl.defektolog-specijalni pedagog, Vaš psiholog tim

Koji vaspitni stilovi postoje?

Široko teorijski i praktično prihvaćena klasifikacija vaspitnih stilova na koju ćemo se u ovom tekstu osvrnuti počiva na dve dimenzije: 1) afektivnom vezivanju, odnosno emocionalnom odnosu, u okviru kog razlikujemo prihvatanje (toplinu) i odbijanje (hladnoću), i 2) bihejvioralnoj i psihološkoj kontroli, odnosno nadzoru, u okviru kog razlikujemo popustljivost i ograničavanje. Tako dolazimo do sledećih vaspitnih stilova:

Autoritarni vaspitni stil

Ovaj roditeljski obrazac podrazumeva s jedne strane izraženost dimenzije odbijanja, odnosno emocionalne hladnoće, i sa druge strane psihološko i/ili bihejvioralno ograničavanje. Autoritarni roditelji su strogi, zahtevaju od deteta potpuno konformiranje sa njihovim ličnim vrednostima, ,,vojničku’’ disciplinu, i kroz grubost pokazuju moć ukoliko je dete neposlušno. U vaspitanju dominira često prestroga kazna, dok je pokazivanje ljubavi uslovno, ograničeno, ili u potpunosti izostaje. U takvoj atmosferi, deca razvijaju izraženi strah od kritike, bivaju nesrećna i agresivna prema drugima ili sebi. Nemaju prostora za iskazivanje individualnosti i autentičnosti što tokom adolescencije može eskalirati u bes, inat, frustraciju, neproduktivni bunt, laganje, ili pak u izraženu nesigurnost, povučenost i apatiju.

Autoritativni vaspitni stil

Preovlađujuće dimenzije ovog stila su toplina i prihvatanje, ali i racionalna kontrola i zahtevi koji su adekvatno prilagođeni uzrastu deteta. Cilj kontrole jeste da se dete nauči samokontroli – usmerena je, dakle, isključivo ka neprihvatljivom ponašanju. Roditelji su odgovorni i postavljaju granice, ali pokazuju ljubav, razumevanje i toleranciju, ističući potrebu dvosmerne komunikacije i dogovora. Dečije mišljenje i osećanja se ne negiraju, samostalnost i kreativnost se podržavaju. Dete se razvija u autentičnu ličnost koja ne zanemaruje norme i obaveze. Ovakav vaspitni stil je podloga za razvoj socio-emocionalne zrelosti.

Permisivni vaspitni stil

Dominantna dimenzija ovog stila je toplina, ali ona nije praćena kontrolom i postavljanjem bilo kakvih granica i zahteva. Dečije aktivnosti su pod kontrolom isključivo njihovih ličnih impulsa. Roditelji se ne doživljavaju kao autoriteti. Kod roditelja je izgrađen stav da ispunjavanjem svih želja detetu pokazuju svoju ljubav, što je najčešće posledica ili potrebe da deci obezbede sve ono što oni sami nisu imali u detinjstvu, ili težnje da na taj način deci nadomeste to što, na primer, provode jako malo vremena sa njima. Dete je prezaštićeno i raste ,,pod staklenim zvonom’’ – roditelj često obavlja sve umesto deteta (piše mu domaći, sređuje sobu, i slično). Kao posledica, kod dece se razvijaju razmaženost, egoističnost i egocentričnost, nesigurnost, izražena površnost i manipulativno ponašanje u socijalnim relacijama. Bilo kakva pravila, na primer u školi ili vršnjačkoj grupi, postaju izvor frustracije, nezadovoljstva i besa.

Indiferentan vaspitni stil

Ovaj stil podrazumeva, s jedne strane, emocionalnu hladnoću prema detetu, a sa druge strane i nizak nivo kontrole i zahteva. Interakcija na relaciji roditelj-dete svedena je na minimum. Odnos je površan i može se reći da se svodi isključivo na pružanje materijalnih uslova detetu, dok se emotivni odnos zanemaruju. Preovladava stav ,,dete ima svoj život, ja imam svoj’’. Roditelji uglavnom nisu upućeni u to gde se dete kreće i sa kim se druži, i ,,nemaju vremena’’ da se time bave. Ovaj vaspitni stil je veoma pogodno tlo za razvijanje poremećaja u ponašanju i delinkvenciju. Kod ove dece takvo ponašanje zapravo postaje disfunkcionalan način skretanja pažnje roditelja i okoline na sebe, što im bazično nedostaje.

Navedeni vaspitni stilovi se u praksi neće često sresti u takvom doslovnom obliku, već je najčešće prisutna kombinancija njihovih karakteristika. Takođe, česta pojava je i to da jedan roditelj primenjuje jedan vaspitni stil, a drugi roditelj drugi. Odgovor na pitanje kako se najpravilnije postaviti prema detetu u različitim fazama njegovog odrastanja teško je dati.

Vaspitanje je dinamičan proces koji zavisi od brojnih faktora i njihovog sadejstva – crta ličnosti i deteta i svih članova porodice koji učestvuju u vaspitanju, broja članova porodice, doslednosti i ciljeva vaspitanja, socioekonomskog statusa. Međutim, nikada ne treba zanemariti značaj ljubavi, sigurnosti, podrške, razumevanja, ali ni discipline, poštovanja pravila i postavljenih granica na putu ka razvoju zrele i socijalizovane ličnosti.

i2 portal / Mr Anđela Zlatković, savetovalište Vaš psiholog

Praksa nam pokazuje da se u slučaju introvertnih ličnosti ovo dešava onda kada i ona sama, kao i njeno okruženje, ne prihvataju njenu introvertnost. Najčešće tada dolazi do toga da ona počne da oseća povišenu anksioznost u socijalnim relacijama, povlači se i izoluje jer percipira da je drugačija – jer nije ono što okruženje visoko vrednuje. Kada iznova i iznova nailazi na pitanje: ,,Zašto ti ništa ne pričaš/ zašto si toliko ćutljiv/-a?’’ osoba, u stvari, može razviti uverenja: ,,Nije normalno to što imam potrebu za samoćom ili tišinom’’, ,,Nešto sa mnom nije u redu’’, ,,Loše je to što se razlikujem’’. Ta uverenja je dalje uvode u nezdrave negativne emocije. Kako ne bi došlo do ovoga, veoma je bitno da prvenstveno roditelji tokom detinjstva prihvataju i razumeju da njihovom detetu nije potrebno da stalno bude okruženo vršnjacima, da mu ne prija svako, da ume i samo da se igra, da ima interesovanja koja se razlikuju od interesovanja druge dece. Tako će i dete prihvatiti da nema ničeg lošeg u tome da bude ono što jeste.

Na odredjeno vreme asocijalne mogu postati i ekstrovertne ličnosti, najčešće u situacijama kada se suoče sa povišenom anksioznošću, paničnim napadima, depresijom.

U daljem tekstu navešćemo stavke kroz koje se može sagledavati i praviti razlika između ove dve kategorije.

Socijalne interakcije. Introvertne osobe vole da budu u društvu, ali im to nije neophodno da bi bile srećne i ispunjene (za razliku od ekstrovertnih). One nemaju problem da izlaze i upoznaju nove ljude, ali preferiraju manje grupe odabranih, bliskih osoba. Neće svakog vikenda izaći u provod već će povremeno ostati kući da bi čitali knjigu ili gledali film/seriju. Kada odu na žurku neće se truditi da budu u centru pažnje – to im nije potrebno. Bitan faktor je da ovo ne rade zbog stidljivosti i anksioznosti već zato što im to predstavlja lično zadovoljstvo. Moglo bi se reći da njima nikada nije dosadno i da znaju da uživaju i kada su okruženi bliskim ljudima i kada su sami.

Asocijalnim osobama, sa druge strane, socijalne interakcije ne prijaju, preplavljujuće su im, prenaporne, besmislene i radije biraju da ih izbegnu, kako bi ujedno izbegli i osećaj neprijatnosti. Upuštaju se u njih samo kada je to zaista neophodno, i drže se svoje zone komfora.

Socijalne veštine. Biti introvertna ličnost ne znači nemati socijalne veštine. Njihova interesovanja su često mnogobrojna te se sa njima mogu voditi razgovori na različite teme, i u tome uživaju, dok su za površne razgovore uglavnom nezainteresovani i oni im predstavljaju veći napor. Introvert će, recimo, radije tokom putovanja gledati kroz prozor jer mu to zaista prija nego da priča sa saputnicima koje jedva ili uopšte ne poznaje. S druge strane, nemaju problem da sami iniciraju druženje i da pozivaju bliske prijatelje.

Za asocijalne osobe svaki vid razgovora predstavlja izvor neprijatnosti te ga i ne iniciraju, izbegavaju da se javljaju na telefon kao i da se dopisuju. Okruženje ih doživljava kao nezainteresovane, neprijateljski raspoložene, čudne.

Stidljivost, anksioznost, depresivnost. Biti introvertan ne znači automatski biti i stidljiv. Međutim, njihova potreba da budu sami često od strane okruženja bude okarakterisana kao stid, anksioznost ili depresivnost. Mogu biti tihi, povučeni, imati trenutke kada su ,,u svom svetu’’, ali to uopšte ne mora da znači da se zbog toga ne osećaju dobro. Introverti zapravo tako ,,pune baterije’’ i deo njihove ličnosti je to da im je nakon socijalnih interakcija potrebno i malo samoće.

Asocijalne osobe mogu imati intenzivno izraženu socijalnu anksioznost. Međutim, nije adekvatno za sve osobe koje se suočavaju sa socijalnom anksioznošću reći da su asocijalne jer je značajan broj njih svestan problema sa kojim se suočava i radi na prevazilaženju istog, izlažući se socijalnim interakcijama. Neka istraživanja pokazuju da bitan procenat asocijalnih osoba, zapravo, ne doživljava stid i anksioznost u međuljudskim kontaktima već da jednostavno ne žele da se upuštaju u njih. To su osobe koje nazivamo samotnjacima.

Partnerski odnosi. Za introvertne osobe partnerski odnos je važan. Kao i po pitanju izbora prijatelja, tako su i po pitanju izbora partnera selektivni. Potrebno im je vreme da se otvore i povežu, i bitno im je da kraj sebe imaju osobu koja razume i prihvata kako njihova interesovanja, tako i njihovu potrebu da imaju određeno vreme samo za sebe. Trudiće se da izbegavaju konflikte, svađu i viku jer su im jako stresni – većina introvertnih osoba je pojačano osetljiva i lako je povrediti ih.

Asocijalne osobe ne pridaju važnost partnerskim odnosima već ih posmatraju kao nepotrebnu socijalnu interakciju, koju je bolje izbeći.

i2 portal / Mr Anđela Zlatković, specijalni pedagog i KBT savetnik, Vaš psiholog

Kognitivna teorija naglašava da agresivno ponašanje nastaje kao rezultat pogrešnog tumačenja spoljašnjih draži – kroz sopstvena disfunkcionalna, iracionalna uverenja. Prema bihejvioristima, agresivnost proizilazi iz nezadovoljenja ličnih potreba, odnosno iz nagomilane frustracije i niske tolerancije na istu. Prema Bandurinoj teoriji učenja po modelu, agresivnost se usvaja kao posledica posmatranja agresivnih modela (iz bliskog okruženja ili uzora iz medija, literature, igrica) koji ne bivaju kažnjavani, ne snose srazmerne posledice, ili čak bivaju nagrađeni, glorifikovani (mada je i izostanak bilo kakve reakcije sam po sebi pozitivno potkrepljenje neprihvatljivog ponašanja!). Dakle, agresivno ponašanje se ustaljuje kroz posmatranje, imitiranje i ponavljanje iz situacije u situaciju.

Od koga se uči agresivnost?

Porodica. Porodica je prvo i osnovno socijalno okruženje deteta. Veliki broj istraživanja pokazuje da deca, adolescenti, a kasnije i odrasli ljudi koji su skloni agresivnom ponašanju potiču iz porodica u kojima je negovan jedan od disfunkcionalnih načina vapitanja: autoritaran, permisivan ili indifirentan, dok su deca čiji roditelji imaju autoritativan vaspitni stil u znatno manjem riziku od ispoljavanja agresivnih tendencija. Roditelji kojima je svojstven autoritaran vaspitni stil ne pridaju važnost pokazivanju ljubavi, topline i naklonosti prema detetu, dok su, s druge strane, izraženo netolerantni na bilo kakvu grešku i to pokazuju kroz grubost, kako verbalnu tako i fizičku. Određeni broj dece na to odgovara kroz bes, bacanje stvari, vikanje, histeričan plač, ali ujedno i uče da je roditelj na taj način od njih dobio ono što je želeo. Zatim i sama deca to ponašanje počinju da primenjuju van kuće, jer, u stvari, drugačije i ne umeju da zadovolje svoje potrebe. Kada dete raste u porodici u kojoj dominira permisivan vaspitni stil, postoji verovatnoća da neće ovladati samokontrolom, da neće na odgovarajući način kanalisati svoje agresivne impulse, te da će sve ono što želi a ne dobije postati izvor frustracije. Kada roditelji imaju indifirentan vaspitni stil, dete može razviti uverenje da im samo negativnim ponašanjem može privući pažnju (tzv. negativnu pažnju) i dobiti njihovu reakciju te može razviti agresivnost u nekom obliku.

Škola i vršnjačka grupa. Škola je, takođe, jedan od osnovnih faktora socijalizacije. Kako može uticati na usvajanje agresivnog ponašanja kod dece i mladih? Školski sistem često ne sankcioniše agresivno ponašanje na adekvatan način. Nije retkost da ono prođe neprimećeno, da ne naiđe na pravilnu reakciju i ne snosi odgovarajuće konsekvence. Tako, na primer, dete koje je žrtva vršnjačkog nasilja od sistema dobija poruku da je u redu, ili čak jedini način da zaštiti sebe, taj da na nasilje odgovori nasiljem. S druge strane, i dete koje posmatra svoje vršnjake koji ono što žele dobijaju kroz agresivnost, i za to ne bivaju kažnjeni, može početi i samo da razmišlja da je to prihvatljiv način ponašanja.

Mediji. Elemente nasilja uočavamo u svim medijskim formama – u gotovo svim televizijskim žanrovima, u video igricama, senzacionalističkim novinskim člancima. Deca često u medijima nalaze svoje uzore koje imitiraju. Obimnom studijom televizijskog programa zaključeno je da čak tri četvrtine likova koji ispoljavaju agresiju ne biva kažnjeno na bilo koji način. Takođe je ustanovljeno i da gledanje nasilnih sadržaja utiče na otklanjanje inhibicija u ponašanju jer dolazi do desenzitizacije na agresivnost, čak i kod dece koja je ranije nisu ispoljavala.

Možemo da zaključimo, dakle, da učenje igra veliku ulogu kada je u pitanju agresivno ponašanje. To nam, međutim, govori i da se ono može eliminisati i zameniti ako se agresivna osoba nauči novom, prosocijalnom ponašanju. Da li u svom okruženju imate osobu za koju možete reći da je agresivna? Da li možete da zaključite kako je naučila to da bude?

i2 portal / Mr Andjela Zlatković, Vaš psiholog tim

Mr Anđela Zlatković (tim savetovališta Vaš psiholog), govori za i2 portal o strahu od mraka kod dece i kako roditelji mogu da pomognu da dete prevaziđe taj strah.

Kada se javlja i kako se ispoljava strah od mraka kod dece

Jedan od razvojnih strahova koji će se najpre prepoznati u detinjstvu jeste upravo strah od mraka. Kod gotovo svakog deteta, on će se javiti kao normalna razvojna faza najčešće na uzrastu između 3. i 6. godine života. Zašto baš na ovom uzrastu? Zato što je kognitivni razvoj dece u ovom životnom razdoblju veoma intenzivan, njihova mašta postaje vrlo živopisna i neretko se temelji na onome što vide u crtaćima, na televiziji, u filmovima i drugim sadržajima koji nisu namenjeni njihovom uzrastu, na onome o čemu im starija braća/sestre pričaju. S druge strane, još uvek nije razvijeno apstraktno mišljenje kako bi dete moglo da razlikuje stvarno od nestvarnog.

Strah od mraka se uglavnom ne odnosi na mrak sam po sebi već na to da se u mraku nešto loše može desiti – da će zla veštica izaći iz ormara, da ispod kreveta živi strašno čudovište, da su senke od drveća koje se pomeraju zapravo duhovi, da zvukovi koje čuju prave lopovi, i slično. Dodatno, deca koja spavaju sama mogu se plašiti i toga što roditelji nisu kraj njih da ih zaštite.

Može se manifestovati kroz plač, vrištanje, znojenje, otežano disanje, stezanje i bol u grudima, stomačne probleme pred odlazak na spavanje. Dete može imati i košmare koji ga bude, uz opisane prateće simptome. Može se javiti i izbegavajuće ponašanje, u vidu odbijanja deteta da ostaje samo u prostoriji ili spava bez roditelja, samo u svojoj sobi.

Kako da pomognete svom detetu da prevaziđe strah od mraka

Ne negirajte detetov strah. Iako vama deluje kao da dete drami i umišlja, njemu je njegov strah vrlo realan, kao i vama bilo koji vaš. Ne prija vam i ne pomaže kada vam neko dok ste uplašeni kaže: ,,Ma šta ti je, nema čega da se plašiš’’, zar ne? Ovakav pristup može dodatno pojačati strah, ili detetu poslati poruku da nije u redu da oseća neprijatne emocije, da nisu relevantne i da, stoga, treba da ih potiskuje.

Odvedite dete u prodavnicu i dozvolite mu da samo odabere neku igračku sa kojom će spavati i koja će mu ulivati osećaj sigurnosti. Takođe, u detetovoj sobi, na primer, možete napraviti umirujuću atmosferu uz pomoć svetlećih stikera za zid ili neke interesantne lampe.

Dajte detetu zadatak da nacrta ono što ga noću plaši ili o čemu sanja. Zatim, neka crtež upotpuni time šta bi se desilo da se, recimo, pojavi neki superheroj.

Nije preporučljivo da detetu postane navika da spava sa vama. Na ovaj način, ono samo dobija poruku da tamo u njegovoj sobi ipak postoji nešto strašno od čega ste ga zaštitili time što mu dopuštate da svako veče spava sa vama.

Takođe, nije preporučljivo da zajedno sa detetom pre spavanja ,,izvršavate proveru’’ ormara, prostora ispod kreveta, kažete glasno čudovištu da napusti detetovu sobu i slično, jer ono to može razumeti kao:,,Sada trenutno nema ničega jer su mama i tata tu, ali čim oni odu, to stvorenje će se vratiti’’. Bolja opcija je da detetu samo kažete: ,,Razumem da se plašiš, svi imamo neke strahove, ali čudovišta nisu stvarna i samim tim ne mogu ti nauditi. Da li postoji nešto što bi ti pomoglo da se osećaš sigurnije?’’

Kada je potrebno javiti se za pomoć

Strah od mraka se smatra problematičnim onda kada on nema više samo razvojnu formu i ulogu. Dakle, ukoliko je strah od mraka kod Vašeg deteta prisutan duže vreme, održi se sve do 10. godine ili duže, kada dete već ima kognitivnu mogućnost da razlikuje realno od izmišljenog, najbolje bi bilo da se obratite za stručnu pomoć kako bi Vaše dete na adekvatan način prevazišlo problem i nesmetano funkcionisalo. I na ranijem uzrastu treba obratiti pažnju ukoliko ovaj strah počne značajno da se odražava na detetovo funkcionisanje, na kvalitet sna, apetit, povlačenje, na to da se anksioznost i panika ispoljavaju i u kontekstu drugih okidača, a najbolja opcija bi bila da se u rad na prevazilaženju problema uključi i stručno lice.

Kako se tretira strah od mraka kod dece

Kroz metode i tehnike prilagođene uzrastu deteta, stručno lice teži ka ostvarenju cilja da se iracionalni, preplavljujući strah od mraka prevažiđe, i samim tim unapredi kvalitet života i deteta i roditelja. To podrazumeva da se, kroz kreativni pristup, sa detetom radi na preispitivanju uverenja koje ima o mraku i o tome šta ono misli da se može desiti. Zatim, detetu se mogu dati i zadaci da ono samo kući testira i evidentira šta će se desiti ako u mraku provede prvo sa roditeljima, a potom i sàmo recimo 3 minuta za početak, pa se postepeno taj interval i produžava, što će mu pomoći da i u praksi osvesti da se ništa od onoga što predviđa zapravo ne desi.

Strah od mraka kod odraslih

Većina dece uspešno prevažiđe ovu razvojnu fazu. Međutim, kod nekih osoba strah od mraka može se održati sve do odraslog doba. Kada se strah od mraka prepozna kod odraslih osoba, on sigurno postoji u formi fobije – niktofobije, jer tada ne možemo govoriti o razvojnom karakteru straha. Ova fobija će se najčešće prepoznati kod onih osoba koje su u detinjstvu ili kasnije imale neko stresno, traumatično iskustvo, posebno ako se odigralo u mraku. Podrazumeva javljanje povišene anksioznosti (koja može biti preplavljujuća, te dostizati i nivoe paničnih napada) prilikom boravka na mračnim mestima. Manifestuje se kao nemogućnost osobe da spava u potpunom mraku, pa se kao sigurna ponašanja javljaju odlazak na spavanje sa uključenim svetlom, nekom lampom, televizorom, ili otvorenim vratima od sobe, dok je u predsoblju uključeno svetlo. U ekstremnijoj formi, može dovesti do toga da osoba izbegava spavanje noću ili da boravi van kuće čim padne mrak, što dosta može uticati na kvalitet društvenog života. Ukoliko kod sebe prepoznajete ovaj strah, uključivanje u psihoterapijski proces, uz eventualno uvođenje medikamentozne terapije, može unaprediti Vaše funkcionisanje.

i2 portal  / Mr Anđjela Zlatković