Psihoterapeutkinja Lidija Pejović za naš portal objašnjava zašto se javlja ovaj osećaj i kako se osloboditi preterane krivice.

Često se u praksi srećem sa odraslim osobama koje izjeda snažan osećaj krivice koji nema utemeljenje u realnosti. Stalni strah, ustreptalost i osećaj da su zgrešili deo su svakodnevnice i remete normalno funkcionisanje jedinke.

Odakle potiče ovaj osećaj krivice i strah da smo pogrešili, i na koji način mi ova osećanja i samim tim i ponašanja, održavamo?

Krivica je emocija koja se javlja kada osoba procenjuje da je svojim činjenjem ili nečinjenjem prozrokovala štetu i neprijatna osećanja kod druge osobe. Tada se socijalno adaptirana osoba trudi da nadoknadi štetu, izražava saosećanje prema drugoj osobi ili čini da svoje ponašanje promeni (da u budućnosti više ne bi došlo do ovih negativnih situacija). Krivica se kod osoba oblikuje u detinjstvu od strane roditelja preko nagrade i kazne, odnosno, poželjno ponašanje u skladu sa kulturnim i moralnim normama se nagrađuje, dok se nepoželjno kažnjava. Na početku, dete izbegava nepoželjno ponašanje da bi izbeglo kaznu koja dolazi spolja, odnosno od roditelja. Kasnije, kako se kognitivna svest razvija, dete razvija svest o tome kako njegovi postupci utiču na druge i obraća pažnju i na osećanja drugih (razvijanje empatije).

Zadatak roditelja je da kod deteta napravi distinkciju bića i ponašanja, odnosno svest o tome da će biti situacija u kojima će povrediti tuđa osećanja, ali da to ne znači da je ono kao biće loše. Loši su njegovi postupci. Ukoliko se ovaj proces ne završi na pravilan način, kod osobe može da se razvije preteran neopravdan osećaj krivice ili u drugu krajnost potpuno odsustvo bilo kakvog osećaja krivice.

Ovde ćemo obraditi samo šta to stoji u pozadini preteranog osećaja krivice.

Jedna klijentkinja imala je stalan osećaj krivice, odnosno strah da je nešto pogrešila. Čim ne bi dobila poruku od momka, ukoliko bi šef bio neraspoložen ili svekrva nezainteresovana, prva misao je bila da je nešto pogrešno uradila. Ono što sam sa njom radila, može biti korisno i za sve vas koji se borite sa ovim osećajima. Prvo se postavi pitanje da li postoji razlog za krivicu i da li bi treća osoba koja se na primer nalazi u publici i gleda odnos nje i svekrve, rekla da li je ona nešto kriva. Ukoliko ne postoji realan razlog za krivicu, zašto se i dalje oseća krivom.

Dakle, naglasak je na OSEĆATI se krivom, a ne MISLITI da sam kriva. Na realnom, kognitivnom planu, mi znamo da nismo pogrešili, ali se i dalje osećamo uplašeno, očekujući kaznu. Kroz rad sa klijentkinjom došle smo do uvida je da sa majkom imala odnos koji se zasnivao na emocionalnom uslovljavanju, odnosno da je majka izazivanjem krivice kod moje klijentkinje sebe stavljala u poziciju žrtve i to je za nju imalo psihološku dobit. Klijentkinjina majka pribegavala je izazivanju osećaja krivice (Ti mene ne voliš, mama je tužna zbog tebe. Ti si kriva jer je tata besan. Kako ti nije žao tvoje majke…) Ovo emocionalno ucenjivanje dovelo je do usađivanja osećaja krivice koji se javljao u svim stresnim situacijama.

Da li osećaj krivice može da se javlja u svim stresnim situacijama ili da bude vezan za određenu osobu ili situaciju?

U osnovi krivice je strah od odbačenosti, da li će nas drugi voleti i prihvatiti iako smo krivi. Prvi korak ka oslobađaju preterane krivice je rad na svom integritetu i samopouzdanju. Razdvajanje bića i ponašanja odlika je zrele odrasle osobe- Možemo ući u konflikt, mogu te povrediti, ali to je moje ponašanje- to nisam ja. Ponašanje ne definiše ono što smo mi.

Da li sam kriv/a?

DA– šta da radim da to popravim, kako da do toga više ne dođe?

NE- šta leži u osnovi moje krivice? Kada sam se u detinjstvu ovako osećao/la? Koji su realni argumenti za moj osećaj? Šta mogu da radim kako bih se umirio/la?

Krivica je i kulturološki uslovljena, pogotovo u tradicionalnim, partrijarhalnim sredima pa je potrebno posmatrati i širi kontekst krivice i naše odgovornosti. Oslobađanjem osećaja odgovornosti za sve druge, stavljanje sebe na prvo mesto i postavljanje granica prvi su koraci ka oslobađanju od ove nikako funkcionalne emocije.

i2 portal / Lidija Pejović

Pitali smo psihoterapeutkinju Lidiju Pejović zašto se plašimo nepoznatog.

Tokom detinjstva i života strahovi se uče. Strahovi od situacija, ljudi, životinja, prostora se uče- nisu urođeni. Kako se uče? Posmatranjem ili učenjem po modelu. Dakle, dete od tri godine vidi kako majka vrišti kada vidi pauka, prihvati da je emocija koju izaziva prisustvo pauka isključivo strah. Drugi način usvajanja straha je suočavanje sa tom situacijom, neko ko iskusi davljenje svakako će logično stvoriti strah od vode, reke ili mora.

Ono što nije strah od određenog objekta ili situacije je lebdeći strah, odnosno strah koji tu negde postoji, ali ne možemo ga uperiti. To je strah od nepoznatog, plašimo se nove situacije i kako će ona uticati na nas. To se često javlja kod perfekcionista i ljudi koji vole da imaju kontrolu nad sobom i događajima, i nemanje kontrole i mogućnosti predviđanja izuzetno ih frustrira. Zato ostaju u zoni komfora i ne žele da menjaju ništa, iako im trenutne okolnosti nikako ne odgovaraju. Bolje da me boli ono što znam, nego da krenem u nepoznato.

Zašto se plašimo nepoznatog?

Nismo sigurni u svoje kapacitete.

Strah u stvari leži u tome da nećemo moći da se snađemo u toj nekoj nepoznatoj situaciji.

Manjak samopouzdanja

Strah leži u nepoverenju u sebe i svoje životne odluke i kapacitete.

Nepostojanje adekvatnog plana

Smatramo da je sve što izlazi iz trenutnog okvira i setinga loše za nas.

Izbegavanje odgovornosti

Strah je u donošenju odluka i da li će one biti ispravne.

Zamišljanje loših scenarija

Šta sve može poći po zlu, a da ne bude pod našom kontrolom.

Nemogućnost kontrole

Najvažnija komponenta straha od nepoznatog je u stvari osećaj da gubimo kontrolu i da smo pasivni posmatrači.

Šta možemo da uradimo?

Imenovati čega se u stvari plašimo i koju psihološku dobit imamo od tog straha. Možda nam je to samo alibi za prihvatanje aktivne uloge u našem životu i bežanje od odgovornosti i stvarnog donošenja odluka. Niko ne zna kako će budućnost izgledati i niko ne može da je predvidi.

Svakako da nije sve u našim rukama, ali isto tako imamo kapacitete da se svakom novom situacijom suočimo, a ako ne možemo, naučićemo nove veštine i usvojiti nove sposobnosti. To neka bude svrha ovog straha.

i2 portal /Lidija Pejović