Nekada su ljubavna pisma bila duga, strastvena i pisana naliv perom. Danas su najromantičnije poruke u braku sledeće: „Kupio sam ti pljeskavicu„, „Oprao sam sudove.“ „Wi-Fi nam opet radi“.

Romantične večere posle deset godina braka najčešće izgledaju ovako: oboje u pidžamama, na suprotnim krajevima kauča, gledaju isti film po treći put, jer su prethodna dva zaspali na pola. I to je ljubav, samo u praktičnom pakovanju.

Brak vas nauči strpljenju. Recimo, kad vaš supružnik odluči da baš sad mora da vam ispriča ceo svoj dan od sinoć, sa svim likovima, zapletima i scenografijom. U 6.30 ujutru. Dok se spremate za posao i tražite omiljenu suknju.

Ipak, brak ima svojih čari. Imate nekoga ko zna kako volite kafu, ko zna da vam ostavi poslednji zalogaj čokolade (ili makar da vas pita da podelite), i ko zna da vas iznervira u manje od tri rečenice. Ma, u jednoj.

Ali, najvažnije – imate saputnika za život. Nekoga s kim ćete se zajedno smejati glupostima, piti prvu jutarnju kafu u tišini i preživeti porodična okupljanja. Ako to nije ljubav, ne znam šta jeste.

i2 portal / V.V

Prvi susret? Dočekala me je kao da sam došla da mu oduzmem ne samo srce, već i nasledstvo, porodično ime i recept za sarmu. Merkala me je od glave do pete, kao da sam paradajz na pijaci.

Svekrva ima poseban talenat da sve zna – i bolje. Ako ja kuvam supu, njena je „nekako blaža„. Ako usisavam stan, ona je „to isto radila brže, dok je držala bebu i pravila zimnicu.“ Ako dišem – ona je disala pre mene. I to dublje.

Naravno, „nikad ništa nije tražila„, „sve je sama postigla„, a ja sam razmažena, jer koristim mikrotalasnu i Wolt mi je najbolji prijatelj.

Najveći kompliment koji sam dobila bio je“ „Nije loša.. za današnje vreme„. Suze su mi krenule, ali od smeha.

Ipak, moram priznati – ispod tog oklopa pasivno-agresivnih komentara i saveta koje niko nije tražio, krije se žena koja istinski voli svog sina. Malo previše, ako mene pitate. U smislu da bi mu i dalje sekla šniclu, da može.

I dok god me zove „snajka„, umesto mojim imenom, a muža i dalje zove „sineeeeeee„, kao da ima pet godina i pao je s bicikla, znam da je sve na svom mestu. Porodična ravnoteža – jedna svekrva, jedna snajka i mnogo nerazjašnjenih pogleda preko stola.

Na kraju krajeva, nije mi neprijatelj. Samo. saveznik sa rezervom. I s vremenom, možda i ja naučim da spremim sarmu. Ako mi ikad dâ recept.

i2 portal / I.J.

„Dobro veče, ja sam Perimenopauza. Biću vaš neregularni saputnik narednih par godina. Spremite se za vožnju bez pojasa.“

Nema više tajminga. Ciklus se ponaša kao nepozvani gost, dolazi kad hoće, ostaje koliko hoće i nikada ne znaš da li će ponovo doći. Ima dana kad proveravaš kalendar, aplikaciju, horoskop, numerologiju – uzalud. Ništa ne pomaže. Telo ide po svom rasporedu.

Zatim dolaze valunzi. Ah, ta divna čarolija u kojoj usred februara skidaš džemper u sred prodavnice, jer upravo doživljavaš unutrašnju eksploziju. Ljudi te gledaju kao da si poludela, a ti se znojiš kao da upravo trčiš maraton, dok stojiš ispred frižidera i biraš jogurt.

Nesanica? Naravno. To je kao poklon uz perimenopauzu. Možda si ranije spavala kao beba, ali sada tvoj mozak odlučuje da razmatra smisao života u 3:47 ujutru. A kad konačno zaspiš, eto valunga. Krug se zatvara.

Tu su i promene raspoloženja. Jedan minut plačeš jer si videla da je čovek pronašao svog psa, a u sledećem trenutku vičeš na televizor, jer ti voditelj ide na živce. Muž, deca i kućni ljubimci beže po kući. A ni ti sama ne znaš da li si tužna, besna ili samo gladna.

A glad? Ponekad jedeš kao da se pripremaš da prezimiš u kolibi na planini bez hrane. Slano, slatko, pa opet slano. Mešaš ukuse koje do sada nisi ni mogla da zamisliš. Posle staneš na vagu i pitaš se: „Ko mi je ubacio kamenje u stomak?“

Ali da ne bude da samo kukam – perimenopauza je i vreme kad shvatiš da si preživela pubertet, porođaj, malu platu, šefove iz pakla, i da više niko ne može da ti prodaje maglu. Telo možda ludi, ali glava nikad bistrija. Ima nešto oslobađajuće u tom osećaju da više ne moraš svima da se dopadaš. Dopadni se sebi, to je najvažnije.

I još nešto: nisi sama. Bilo da si na početku, sredini ili na kraju ove hormonske bajke, nasmej se. I naruči onu pamučnu pidžamu koja „diše„. Znaš tačno na šta mislim.

i2 portal / I.J.

Za sebe mogu da kažem da sam introvert. Imam mnogo poznanika, ali samo dve prijateljice. Teško sklapam prijateljstva, teško se otvaram ljudima, ali kada nekog primim u svoj mali krug, to je za ceo život. Ili sam makar tako mislila.

Nisam tip koji očekuje zahvalnost za sve što čini za druge, ali očekujem makar da me pitaju „kako si“. A, premotavajući film unazad, ja sam ta koja je pitala i brinula. (Ja sam kriv što sam dav’o).

Idemo redom. Jovana je moja prijateljica još od fakultetskih dana. Bile smo nerazdvojne tokom studija, ostale nerazdvojne i posle udaje, rađanja dece. Mlađi sinovi idu zajedno u školu. Uvek sam bila tu za nju, ona za mene takođe, svašta smo pregurale zajedno. I onda, poslednjih nekoliko meseci uhvatim sebe kako sam uvek ja ta koja poziva, koja organizuje viđenje, koja forsira izlazak, dolazi uvek kod nje. Tih dana su se sve brige ovog sveta sručile na moja leđa, pa sam odlučila da povučem ručnu i da krenem da se obračunavam sa svima, korak po korak. Ok, staviću i Jovanu na test. Zovem je da se vidimo, hoće, ali ja kažem da ne mogu u njen kraj, da dođe ona sa Dorćola na Novi Beograd. Kaže, mrzi je, nezgodno joj da pali kola. Ok. Videćemo se drugi put. Nema drugog puta dok ja nisam ponovo pozvala. Hoćemo na koncert, kupiću karte? Može, kaže ona. Dan pred koncert me zove, ne može da ide, dolazi joj drugar iz detinjstva, hoće da se vidi sa njim. Ide u Novi Sad, ne mrzi je da vozi. Da ne dužim, bilo je još par situacija, i od tada sam odlučila da se ne javljam prva, neka ona pozove. Još nije pozvala.

Druga dobra prijateljica, Sanja. Družimo se prethodnih 7-8 godina, na istoj smo talasnoj dužini, imamo milion tema za razgovor, ali opet razmišljam, ja sam ta koja zove, organizuje, dolazi, pomaže joj oko problema na poslu. Hm…. Pre šest meseci sam prešla na novi posao, dugo sam ga želela, i bez obzira na to koliko sam bila presrećna, istovremeno mi je bila potrebna podrška za dalje. Nisam je dobila. Ni poziv, ni vetar u leđa, poruku, ništa.. Odlučim da se ne javljam ni Sanji.

I dok pišem ove redove, ne mogu da se ne zapitam šta je prijateljstvo. Da li uvek jedna osoba preuzima na sebe veći deo, a druga samo mehanički odrađuje? Da li su to uopšte pravi prijatelji? Kako da se postavimo prema njima? Šta da očekujemo?

Ostavljam vas da se i vi (preis)pitate.

i2 portal / I.J.