Vantelesna oplodnja. Reči koje menjaju tok života. U početku mi je sve delovalo kao medicinski projekat; injekcije, hormoni, folikuli, embriolozi, laboratorije. A onda shvatiš da je to zapravo putovanje emocija: između nade i straha, vere i sumnje, razuma i očaja.

Nisam odmah prihvatila tu ideju. Bilo mi je kao da prihvatam poraz sopstvenog tela. Kada da sam manje žena, ako ne mogu da zatrudnim na „prirodan“ način. Društvo nam često nameće tihe norme koje niko ne propituje. „Opusti se„, „To je Božja volja„.. Sve te rečenice bole više od tišine.

A istina je da vantelesna oplodnja nije poraz. To je hrabrost. Odluka da se ne odustane. To je borba žene koja iz dana u dan daje sebi injekcije, odlazi na kontrole, trple hormonske oluje i svakog jutra ustaje sa istom nadom: možda će ovog puta biti drugačije.

Ovaj proces nas menja. Psihički, fizički, partnerski. Nema garancije. Nema sigurnog rezultata. Ali, postoji ta ogormna snaga volje. I ljubavi. I vere u nešto što još ne postoji, ali ga već voliš kao da je tu.

Pisala sam ovu kolumnu jer nas ima mnogo, ali retko govorimo o tome. Jer je sramota još uvek tiha saputnica neplodnosti. Jer su komentari: „A kad ćete vi?“ i dalje normalizovani. I jer želim da neko, negde, dok ovo čita, pomisli: „Nisam sama.“

Ne znam kako će se moja priča završiti. Možda uskoro. Možda nikad. Ali znam da je majčinstvo, barem ono pravo, ono koje dolazi iz dubine duše, počelo mnogo pre nego što sam videla bilo kakvu drugu crtu na testu.

i2 portal / M.R

*Autorka je žena u tridesetim godinama, koja se već nekoliko godina suočava sa izazovima neplodnosti. Kroz ovu kolumnu želi da pruži podršku i razumevanje svima koji prolaze kroz ličnu borbu.

Ulazak u četrdesete je kao update softvera – ništa ti nisu rekli, a sve je odjednom drugačije. Ne možeš više da pojedeš burek u 22h i očekuješ da se probudiš sa stomakom koji ne izgleda kao jastuk iz Ikee.

I tu dolazi VEŽBANJE.

Ah, vežbanje, moderna tortura u helankama.

Kad si imala 20, vežbanje je bilo :“Hajde da skinem par kilica za leto.“

U 30-im: „Moram da se vratim u formu posle porodđaja.“

A u 40-im? Vežbanje: „Da me leđa ne ubiju dok kačim veš. Da ne popucam dok kijam. Da mogu da zavežem pertle, a da mi se ne zavrti u glavi.“

Prvi dan u teretani, okružena devojkama koje izgledaju kao da su sišle s TikToka, dok ti tražiš gde se uključuje traka za trčanje. Trener ti pokazuje vežbu – ti pokušaš. Pukne ti kuk, ali ne odustaješ. Jer si žena u 40-im. Sada si ratnica.

Pilates? Prva pomisao da je to neka italijanska testenina. A ono – pakao za mišiće, za koje nisi ni znala da postoje.

Zumba? Zvuči kao nešto što naručuješ u kafiću uz sojino mleko. Umesto toga – koreografija u kojoj si ti jedina koja pleše kao da pokušava da se odbrani od rojeva pčela.

Ali, hej, ima i lepih strana.

Naučiš da nosiš šarene helanke bez blama. Kupiš teglu proteinskog praha, ikao ne znaš šta bi s njim. Kreneš na jogu i shvatiš da ti je najbolja poza – ona kad ležiš i ništa ne radiš.

Najlepši deo? Vežbaš ne da bi izgledala kao top model, već da bi mogla da živiš kao carica. Da nosiš kese iz prodavnica, a da te rame ne izda. Da se popneš uz stepenice i u isto vreme da pričaš telefonom- kao nindža. Da te deca vide i kažu: „Moja mama je jača od tvoje.“

I zato, drage žene u 40-im – navucite helanke, ubacite taj dupli sprotski grudnjak, pustite muziku iz 2003. i idemo! Neka se zna: Možda nas bole leđa. kolena, duša i ponos, ali i dalje vežbamo. Jer možemo. Jer hoćemo. I jer…. ako ne sad – kad?

i2 portal /V.V

Krenimo od početka, a to je odeća. Na svadbi moraš da izgledaš kao da si sišla sa modne piste, i bukvalno se očekuje da potrošiš pola plate na najmoderniju haljinu. Pa onda obuća. Frizura. Šminka. Čekaj, da li se ja to udajem?

Poklon. Čuvena koverta. Nikada nisam sigurna koliko da stavim, a da ne ispadnem stipsa, a s druge strane ne ni toliko da me sutra zovu na još jednu svadbu. Zovem ostale goste da se konsultujem.

Dolazak. Sala je na kraju sveta. Ako pogrešiš skretanje, završićeš u braku pre mladenaca. Parking – misaona imenica. Ulazak u salu – crveni tepih bez kamere, ali sa bar deset pogleda koji procenjuju da li si „prava partija“ ili „opet ostajem sam„.

Hrana. Najveća religija na Balkanu, Jela ima više nego stanovnika. Ako ne pojedeš sve, ljutito te gledaju i cokću. Ako pojedeš sve, opet cokću i kažu da smanjiš, jer ćeš se ugojiti. Ne pobeđuješ.

Muzika. Prvih sat vremena tiho pevušiš. Do glavnog jela igraš lagani dvokorak. Do deserta – slede snimci koji će te proganjati na TikToku. Vrhunac večeri je kada igraš kolo s torbicom u ruci, za koju te je nepoznata žena zamolila da je „samo pričuvaš na minut“.

Na kraju, otkucava ponoć, svi su se raspustili, Mlada bosa, mladoženja znojan, kum izgubljen. Ja čekam taksi i sakrivam fleku od salate na sakou i govorim sebi „Ne idem više na svadbe„; letimično bacim pogled na telefon, a tamo poruka: „Ženi se brat od ujaka, računamo na tebe <3„.

I šta da kažem? Vidimo se opet.

i2 portal / Jana Petrović

Jutro je počelo ranije nego obično. Matija je sam ustao bez problema – presedan za naš dom. Uredno je obukao novu majicu, sam zavezao pertle (ponosno), i proverio da li mu je sve spakovano u rancu. Ja sam, s druge strane, tri puta proveravala da li sam mu spakovala užinu i flašicu vode.

Na putu do škole držao me je čvrsto za ruku, U očima mu je bilo uzbuđenje, ali i pitanje: „Hoćeš li biti tu kad završim?“ A ja sam, naravno, rekla da hoću – iako znam da to nije kraj, nego početak. Početak njegovog školskog puta. Prvog pravog odvajanja.

I tu, pred školom, među morem drugih roditelja i uzbuđene dece, krenem da razmišljam: nismo mi tu da ih samo učimo da čitaju i pišu. Tu smo da ih naučimo da veruju u sebe, kako da se podignu kada padnu, kako da prepoznaju prave prijatelje.. I da ih pustimo. Da rastu.

Gutam knedlu dok ga kako mi maše i ulazi u učionicu.

Na povratku kući, posle dugo vremena – hodam sama. Bez male ručice u svojoj. I iako mi je srce puno ponosa, krišom brišem suzu. Ne zato što sam tužna, nego zato što sam svesna – detinjstvo je kratko, ali uspomene traju večno.

Danas je prvi dan škole. I za njega. I za mene.

i2 portal / V.V

Ulazak u kabinu za presvlačenje je kao odlazak na emotivnu rolerkoster vožnju. Prva haljina te gleda kao da ti sudi. Druga kaže: „Ti i ja smo mogli nešto da budemo… pre tri kile.“ Treća je jednostavno uvreda svim ogledalima. A onda, kao u romantičnoj komediji, pojavi se ona savršena stvar. Samo što košta kao rata za auto. I šta ti radiš? Pa, kupuješ naravno! Još kažeš sebi: „Ne kupujem svaki dan… osim juče. I prekjuče. I ..“

Kupovina obuće je posebna disciplina. Nađeš čizme koje izgledaju kao da će ti promeniti život. Pradavačica, koja uvek ima broj 38 na nogama i 45 na jeziku, kaže: „Ove su nam poslednje.“ I ti, šta ćeš? Kupiš, iako te žuljaju već dok stojiš na mestu. Ljubav boli, pa šta?

Shopping sa prijateljicama? E, to je olimpijska disciplina. Bodrimo jedna drugu da sve kupimo. SVE. „Ovo ti je odlično, nosićeš sigurno“. „Svaka žena mora da ima ovakvu haljinu u ormaru.“ „Uzimaj, na popustu je, nećeš se pokajati“.

I za kraj, pitanje za milion dinara: Zašto uvek kupujemo stvari koje ne nosimo? Odgovor je jednostavan – zato što je u tom trenutku ta stvar bila simbol novog početka, boljeg ja, žene koja će ustajati na vreme, redovno trenirati i kuvati zdrave obroke. Realnost, ležim u trenerci, jedem kroasan i pišem ovu kolumnu.

Ali, ne brinite dame. Još uvek traju sniženja. Imate priliku da „samo pogledate„.

i2 portal / I.J