Mr Anđela Zlatković, specijalna pedagoškinja i KBT savetnica savetovališta Vaš psiholog, kaže da su kroz praksu takođe, mogli doći do zaključka da je kod većine osoba koje rade na prevazilaženju povišene anksioznosti barem jedan član iz najbliže porodice povišeno anksiozan. Anksioznost koja se prenosi sa generacije na generaciju može menjati svoj oblik – ako majka, recimo, ima socijalnu anksioznost, ne znači nužno da će se sa tom vrstom anksioznosti suočavati i dete. Ono može, na primer, razviti panični ili neki drugi iz spektra anksioznih poremećaja.

Za dete (i kasnije odraslu osobu) koje raste uz jednog ili oba roditelja koji imaju anksiozne poremećaje, odrastanje i sazrevanje može biti teško, sputano. Recimo, dete neće ići u pravcu osamostaljivanja i zrelosti ličnosti ukoliko roditelj iznova i iznova na sebe preuzima rešavanje njegovih problema, kako ono ne bi osećalo bilo kakvu neprijatnost, i pridaje im preveliki značaj. Ako dete dođe u konflikt sa nekim svojim vršnjakom u školi, nije preporučljivo da se preterano zabrinuti i protektivni roditelj odmah umeša, da alarmira razrednog starešinu, direktora i slično u cilju da odbrani svoje dete i dokaže da ono nije krivo. Dete će, ukoliko se takav pristup roditelja ponavlja od problema do problema, o sebi stvoriti sliku da je nesposobno da se nosi sa životnim izazovima te da njegove probleme jedino roditelji znaju da reše. Činjenica je da će deca u najvećem broju slučajeva i sama naći rešenje za konflikt, bez uplitanja odraslih. Dakle, dete treba da zna da vam se uvek može obratiti sa bilo kojim problemom, ali i da ćete vi, u stvari, biti ti koji će mu pomoći da dođe do pravog rešenja, a ne rešiti problem umesto njega kako bi ono izbeglo da oseti bilo kakvu neprijatnu emociju. Bitno je da osvestite da ste zapravo vi ti koji imate uverenje da su neprijatne emocije nepoželjne, nedopustive, nepodnošljive.

Takođe, ukoliko ste skloni tome da, na primer, često detetu govorite: ,,Nemoj da plačeš’’ kako biste vi izbegli tugu i neprijatnost jer njega nešto muči, dete usvaja stav da pokazivanje emocija nije u redu, i samim tim počinje da ih potiskuje. Velika je verovatnoća da će na taj način u nekom trenutku dete razviti neki od anksioznih poremećaja.

Uočljiva je i pojava da anksioznost kod roditelja osoba koje dolaze na psihoterapiju, kako bi radile na modifikovanju blokirajućih uverenja, u najvećem broju slučajeva nije tretirana i nije prepoznata kao ometajuća, što po njih same, što po njihovu decu. Neki od njih to posmatraju i kao pozitivan deo načina vaspitanja. Na primer, majka koja je prošla kroz razvod i još nekoliko povređujućih partnerskih odnosa nakon razvoda može smatrati da će svoju ćerku zaštiti od toga u budućnosti ukoliko joj „pomogne“ da shvati da su svi muškarci sebični, manipulativni, samoživi i slično, i time je pripremiti za život. Takođe, otac koji je perfekcionista, i sam prestrog prema sebi, može smatrati da će „vojnička disciplina“ i postavljanje najviših mogućih, rigidnih zahteva pred decu na njih delovati motivišuće da se razvijaju u pravcu odgovornih, uspešnih i disciplinovanih osoba koje sebi neće dozvoljavati bilo kakve greške i propuste. Roditelji deteta koje je bilo odbačeno od strane nekoliko vršnjaka u svom kraju mogu razviti uverenje da će se to uvek i svuda dešavati, te da bi ga ,,zaštitili’’ mogu početi da smatraju da je bolje i da ne pokušava da im se pridruži jer će biti povređeno.

U prvom slučaju, zapravo, postoji verovatnoća da će se razviti bazično nepoverenje u muškarce koje će voditi ka problemu sa vezivanjem, ka strahu od zaljubljivanja, napuštanja i povređenosti, dok će se u drugom slučaju razviti bazični strah od greške i neuspeha, a kada se one dese, osoba može početi sebe da doživljava kao promašaj, gubitnika, te da oseća intenzivnu krivicu zbog izneverenih očekivanja. U trećem slučaju, dete se može razvijati u pravcu osobe koja ima uverenja da su svi ljudi loši, i/ili da je ono čudno, drugačije, da će uvek biti neprihvaćeno i neshvaćeno i da sa tim treba da se pomiri što ga može voditi u asocijalnost.
S obzirom na to da su u srži anksioznosti katastrofične interpretacije, ako se one ne stave pod kontrolu i otvoreno prenose na dete, velika je šansa da će i samo dete usvojiti neka od uopštenih disfunkcionalnih uverenja kao što su:

,,Svet je opasno mesto“;

,,Sve treba da držim pod kontrolom kako bih izbegao/-la da budem povređen/-a jer je užasno biti povredjen“;

,,Ne treba da osećam i pokazujem tugu/ ljutnju/ strah…’’;

,„Bolje da ne rizikujem – lakše ću podneti da nešto ne pokušam nego da pogrešim“;

,„Ne treba verovati ljudima (ili određenoj grupi ljudi: ženama/ muškarcima/ osobi druge religije/ osobi određenog zanimanja, i slično)“;

,„Sve mora biti unapred isplanirano, neizvesnost i neorganizovanost su nedopustivi“;

,„Bolje mi je da ostanem kući i izbegnem mogućnost da mi se nešto loše desi“.

Ukoliko prepoznajete sebe u nekim od ovih uverenja – dobra vest je da se ona mogu uspešno modifikovati i zemeniti novim, funkcionalnim oblicima mišljenja i ponašanja. Bitno je, takođe, da akcenat stavite na sadašnjost – na ono što ovde i sada možete učiniti za svoje zdravlje, umesto da se fokusirate na ono što u prošlosti, kroz Vaše odrastanje, nije bilo adekvatno. Ukoliko, s druge strane, sebe prepoznajete kao anksioznog roditelja, potrudite se da radite na sebi – na taj način ćete najviše učiniti i za svoje dete.

i2 portal / Vaš psiholog

Strah i anksioznost mogu biti normalne reakcije na specifične situacije i stresne događaje. Međutim, kada se oni javljaju učestalo i ekstremnog su intenziteta onda je reč o paničnom poremećaju.

Ljudi sa paničnim poremećajem mogu doživeti ove napade neočekivano i bez očiglednog razloga. Mada im može prethoditi neka vrsta pokretačkog događaja ili situacije.

Istraživanja Nacionalnog instituta za mentalno zdravlje pokazuju da se sa paničnim poremećajem suočava oko 2,7 odsto ljudi u svetu. Pri čemu oko 45 odsto njih doživljava simptome koji su klasifikovani kao „teški“.

Imajući ovo u vidu, iz  psihološkog savetovališta Sana nam otkrivaju sve što treba da znamo o paničnom poremećaju.

Zašto se javlja panični poremećaj?

Panični poremećaj nema jedan specifičan uzrok. Zbog toga stručnjaci smatraju da je rezultat kombinacije različitih ekoloških, bioloških i psiholoških faktora.

Genetika ima važnu ulogu, te se skup tendencija za anksioznost može naslediti. To znači da je veća verovatnoća da se javi ukoliko je već u porodici registrovan neki anksiozni poremećaj.

Starost i pol, takođe, mogu biti faktori rizika. Panični poremećaj se obično razvija između 18. i 35. godine života. Dva puta više je zastupljeniji kod žena nego kod muškaraca.

Ipak, glavni uzročnik jeste doživljena trauma. Stresni događaji, poput gubitka bliske osobe, gubitka posla, fizičkog ili psihičkog zlostavljanja, stvaraju pogodne uslove za razvoj ovog problema.

U pokretače se svrstava i sam način razmišljanja. Paničnom poremećaju su skloniji ljudi koji su preosetljivi na fizičke simptome ili imaju tendenciju ka negativnom tumačenju telesnih signala. Mada ne treba zameriti ni biološke promene. Odnosno, disbalans hemijskih supstanci u mozgu. Naročito, serotonina i norepinefrina.

Koji su simptomi paničnog poremećaja?

Iako panični poremećaj može da se pojavi u bilo kom trenutku života, simptomi najčešće počinju tokom kasne adolescencije ili ranog odraslog doba. Karakteriše ih intenzivan osećaj straha ili preplavljujuće nelagodnosti.

Ispoljava se nizom simptoma. Najčešće su to lupanje srca ili ubrzan rad srca, kratak dah, bol u grudima i osećaj gušenja. Prate ih znojenje, drhtanje, vrtoglavice, nesvestice, mučnine.

Ono što je specifično jeste da simptomi brzo dostižu vrhunac. Obično za 10 minuta. Zato mnoge osobe sa paničnim poremećajem razvijaju anticipatornu anksioznost, stalno se brinući o mogućnosti ponovnog napada. Samim tim nastoje da izbegnu određene situacije i događaje koji mogu biti okidači za simptome.

Kod nekih je čak prisutna depersonalizacija ili derealizacija, tj. osećaj odvojenosti od sopstvenog tela ili osećaj nestvarnosti.

Kako se osloboditi paničnog poremećaja?

Panični poremećaj, kao i drugi anksiozni poremećaji, leči se adekvatnom psihoterapijom.

Kognitivna bihejvioralna terapija može pomoći ljudima sa paničnim poremećajem da nauče nove načine razmišljanja i reagovanja na situacije koje izazivaju anksioznost. Istovremeno im pomaže da identifikuju negativne obrasce razmišljanja i zamene ih realističnijim mislima.

Psihodinamička psihoterapija fokusirana na paniku ima za cilj da otkrije osnovne konflikte i iskustva koja su možda uticala na razvoj panike i anksioznosti kod osobe, dok terapija izloženosti obuhvata progresivno izlaganje objektu i situacijama koje izazivaju napad panike, uz praktikovanje tehnika opuštanja.

i2 portal / Psihološko savetovalište Sana

Razmotrili smo zašto su poremećaji spavanja češći kod žena, i faktore koji doprinose tome koliko je sna nekoj osobi neophodno.

Zašto je ženama potrebno više sna nego muškarcima?

Žene imaju 40% veće šanse da imaju nesanicu. Takođe je dvostruko veća verovatnoća da će imati dijagnozu anksioznosti, stanje koje je snažno povezano sa nesanicom. Hormoni mogu da budu još jedan od razloga, pošto ciklusom spavanje-buđenje upravljaju hormoni. Utiču na to kada se osoba oseća umornom, kada budnom, a kada gladnom.

Da li žene zaista spavaju više od muškaraca?

Dok istraživanja pokzuju da je ženama potrebno više sna nego muškarcima, takođe je slučaj da one imaju tendenciju da spavaju nešto duže od muškaraca – u proseku 11 minuta. Pored bioloških razlika, kao što je proizvodnja hormona, postoje i razlike zasnovane na polu, koje mogu da utiču na to koliko sna je potrebno osobi u toku noći.

Istraživanja su uzela u obzir razlike u količini vremena koje žene i muškarci posvećuju plaćenom i neplaćenom radu, poslu i društvenim obavezama, i brizi o porodici. Žene se češće bude kako bi brinule o drugima u kući, a prekidi u spavanju smanjuju i ukupan kvalitet sna.

Studije su takođe pokazale da žene brže zaspu od muškaraca, što može ukazati na to da imaju veću potrebu za snom, ili su jednostavno umornije. Takođe, više vremena provode u dubokom snu. To se menja u menopauzi, kada je ženama potrebno duže vremena da zaspu i provode značajno manje vremena u dubokom snu.

Činjenice

Ženama je potrebno dodatnih 11 minuta sna svake noći

Nesanica, depresija i hormonske promene utiču na poremećaj sna kod žena

Rodno zasnovane odgovornosti, poput brige o drugim članovima porodice, češće utiču na trajanje sna kod žena

i2 portal/ D.P.