Ne znam ko je sinoć slabije spavao- moje dete, koje prvi put kreće u školu, ili ja, koja sam već odavno završila svoju. Ako mene pitate, verovatno ja. On je spavao mirno, sa rancem pored kreveta, da ga ne zaboravi 🙂 a ja… ja sam gledala u plafon, vrtela slike iz vrtića, sa rođendana, iz parkića.. Kada je tako porastao?
Jutro je počelo ranije nego obično. Matija je sam ustao bez problema – presedan za naš dom. Uredno je obukao novu majicu, sam zavezao pertle (ponosno), i proverio da li mu je sve spakovano u rancu. Ja sam, s druge strane, tri puta proveravala da li sam mu spakovala užinu i flašicu vode.
Na putu do škole držao me je čvrsto za ruku, U očima mu je bilo uzbuđenje, ali i pitanje: „Hoćeš li biti tu kad završim?“ A ja sam, naravno, rekla da hoću – iako znam da to nije kraj, nego početak. Početak njegovog školskog puta. Prvog pravog odvajanja.
I tu, pred školom, među morem drugih roditelja i uzbuđene dece, krenem da razmišljam: nismo mi tu da ih samo učimo da čitaju i pišu. Tu smo da ih naučimo da veruju u sebe, kako da se podignu kada padnu, kako da prepoznaju prave prijatelje.. I da ih pustimo. Da rastu.
Gutam knedlu dok ga kako mi maše i ulazi u učionicu.
Na povratku kući, posle dugo vremena – hodam sama. Bez male ručice u svojoj. I iako mi je srce puno ponosa, krišom brišem suzu. Ne zato što sam tužna, nego zato što sam svesna – detinjstvo je kratko, ali uspomene traju večno.
Danas je prvi dan škole. I za njega. I za mene.
i2 portal / V.V
