Kažu da, kad se udaš, ne dobiješ samo muža – dobiješ i njegovu mamu. U paketu, bez prava na povraćaj robe. A moja svekrva.. ah, ona nije obična žena. Ona je institucija. Akademik iz oblasti „kako se sve radi pogrešno, osim ako ona ne kaže drugačije„.
Prvi susret? Dočekala me je kao da sam došla da mu oduzmem ne samo srce, već i nasledstvo, porodično ime i recept za sarmu. Merkala me je od glave do pete, kao da sam paradajz na pijaci.
Svekrva ima poseban talenat da sve zna – i bolje. Ako ja kuvam supu, njena je „nekako blaža„. Ako usisavam stan, ona je „to isto radila brže, dok je držala bebu i pravila zimnicu.“ Ako dišem – ona je disala pre mene. I to dublje.
Naravno, „nikad ništa nije tražila„, „sve je sama postigla„, a ja sam razmažena, jer koristim mikrotalasnu i Wolt mi je najbolji prijatelj.
Najveći kompliment koji sam dobila bio je“ „Nije loša.. za današnje vreme„. Suze su mi krenule, ali od smeha.
Ipak, moram priznati – ispod tog oklopa pasivno-agresivnih komentara i saveta koje niko nije tražio, krije se žena koja istinski voli svog sina. Malo previše, ako mene pitate. U smislu da bi mu i dalje sekla šniclu, da može.
I dok god me zove „snajka„, umesto mojim imenom, a muža i dalje zove „sineeeeeee„, kao da ima pet godina i pao je s bicikla, znam da je sve na svom mestu. Porodična ravnoteža – jedna svekrva, jedna snajka i mnogo nerazjašnjenih pogleda preko stola.
Na kraju krajeva, nije mi neprijatelj. Samo. saveznik sa rezervom. I s vremenom, možda i ja naučim da spremim sarmu. Ako mi ikad dâ recept.
i2 portal / I.J.
