Sedim u jednom pariskom lokalu (u prevodu: u kafeteriji u Beogradu, jedem kroasan i manifestujem Pariz) i uz svaki gutljaj espressa razmišljam šta se dešava sa mojim prijateljstvima prethodnih nekoliko meseci. Analiziram, preispitujem se.
Za sebe mogu da kažem da sam introvert. Imam mnogo poznanika, ali samo dve prijateljice. Teško sklapam prijateljstva, teško se otvaram ljudima, ali kada nekog primim u svoj mali krug, to je za ceo život. Ili sam makar tako mislila.
Nisam tip koji očekuje zahvalnost za sve što čini za druge, ali očekujem makar da me pitaju „kako si“. A, premotavajući film unazad, ja sam ta koja je pitala i brinula. (Ja sam kriv što sam dav’o).
Idemo redom. Jovana je moja prijateljica još od fakultetskih dana. Bile smo nerazdvojne tokom studija, ostale nerazdvojne i posle udaje, rađanja dece. Mlađi sinovi idu zajedno u školu. Uvek sam bila tu za nju, ona za mene takođe, svašta smo pregurale zajedno. I onda, poslednjih nekoliko meseci uhvatim sebe kako sam uvek ja ta koja poziva, koja organizuje viđenje, koja forsira izlazak, dolazi uvek kod nje. Tih dana su se sve brige ovog sveta sručile na moja leđa, pa sam odlučila da povučem ručnu i da krenem da se obračunavam sa svima, korak po korak. Ok, staviću i Jovanu na test. Zovem je da se vidimo, hoće, ali ja kažem da ne mogu u njen kraj, da dođe ona sa Dorćola na Novi Beograd. Kaže, mrzi je, nezgodno joj da pali kola. Ok. Videćemo se drugi put. Nema drugog puta dok ja nisam ponovo pozvala. Hoćemo na koncert, kupiću karte? Može, kaže ona. Dan pred koncert me zove, ne može da ide, dolazi joj drugar iz detinjstva, hoće da se vidi sa njim. Ide u Novi Sad, ne mrzi je da vozi. Da ne dužim, bilo je još par situacija, i od tada sam odlučila da se ne javljam prva, neka ona pozove. Još nije pozvala.
Druga dobra prijateljica, Sanja. Družimo se prethodnih 7-8 godina, na istoj smo talasnoj dužini, imamo milion tema za razgovor, ali opet razmišljam, ja sam ta koja zove, organizuje, dolazi, pomaže joj oko problema na poslu. Hm…. Pre šest meseci sam prešla na novi posao, dugo sam ga želela, i bez obzira na to koliko sam bila presrećna, istovremeno mi je bila potrebna podrška za dalje. Nisam je dobila. Ni poziv, ni vetar u leđa, poruku, ništa.. Odlučim da se ne javljam ni Sanji.
I dok pišem ove redove, ne mogu da se ne zapitam šta je prijateljstvo. Da li uvek jedna osoba preuzima na sebe veći deo, a druga samo mehanički odrađuje? Da li su to uopšte pravi prijatelji? Kako da se postavimo prema njima? Šta da očekujemo?
Ostavljam vas da se i vi (preis)pitate.
i2 portal / I.J.
