Serija je već prikazana na nekoliko filmskih festivala, a televizijska premijera je zakazana za sledeći vikend na RTS 1
Radnja serije se odvija uoči uručenja Nobelove nagrade u Stokholmu, vraćajući se u prošlost i prikazujući nekoliko perioda Andrićevog života
Tihomir Stanić ostvario je jedan od većih glumačkih i životnih snova snimivši seriju „Nobelovac“, u kojoj je i glumac i reditelj i jedan od autora. Serija je posvećena Ivi Andriću, velikanu srpske književnosti 20. veka. Kako sam Tihomir ističe, kao nacija smo bili dužni da napravimo ovakav projekat.
Prve dve epizode serije „Nobelovac“ su do sada imali priliku da vide gledaoci na 30. Sarajevo film festivalu, na nultom Nacionalnom festivalu filma i televizije na Zlatiboru i na 17. Leskovačkom internacionalnom festivalu filmske režije. Televizijska premijera je zakazana za vikend 5. i 6. oktobra na RTS 1.
„Dobro smo se pripremili“
Svi oni koji su pogledali prve dve epizode, od osam ukupno, kažu da je ovo pravo malo TV remek-delo.
– Ono što je meni bilo zanimljivo jeste da su mnogi i plakali. Ne znam zašto, u stvari možda i znam, ima tu nekih situacija u kojoj se prepoznaje savremeni čovek. Mnogo toga u celoj istoriji čovečanstva, pogotovo kada je u pitanju odnos intelektualca, mislećeg čoveka sa sredinom, sa trenutnom vlašću, sa ograničenjima koja neki sistem postavlja. Tu onda, čini mi se, ljudi prepoznaju te svevremenske teme i probleme – započinje priču Tihomir Stanić.
Za seriju „Nobelovac“, umetnik se, kako je jednom izjavio, pripremao godinama.
– Primenio sam jedno staro pravilo da su za produkciju najvažnije tri stvari: prva stvar, koja je važna, jesu pripreme, druga stvar koja je važna su pripreme i treća stvar koja je važna su – pripreme. Pripremili smo se dobro, cela ekipa. Sve probleme ili nesporazume koji su mogući u toku snimanja i organizacije, smo prenebregli jer smo bili dobro pripremljeni – ističe glumac.
Prema njegovim rečima, serija se odvija tokom nekoliko nedelja uoči uručenja nagrade u Stokholmu. Dešavanja u ta dva meseca našeg pisca vraćaju u prošlost.
– Vraćamo se nakratko u 1895, pa onda od 1914. do 1920. godine. Najzastupljeniji je period od 1941. godine, kada je Ivo Andrić u Beogradu, u toku rata i piše svoja najznačajnija dela – „Na Drini ćupriju“, „Travničku hroniku“ i „Gospođicu“, i kada u jednom dogovoru sa novim vlastima objavljuje ta dela, i postaje deo kulturne elite novog sistema – objašnjava Stanić.
Na pitanje da li smatra da je kruna njegove dosadašnje karijere pomenuta serija, glumac kaže:
– Ne, ja mislim da je ovo početak jedne moje nove karijere. Nadam se da će serija biti uspešna i kod publike. Imam nameru sada da nastavim da se i rediteljski i scenski bavim sudbinama ostalih značajnih pisaca – Miloš Crnjanski, Meša Selimović, pa koliko poživim, videću. U svim tim serijalima ću i dalje igrati Andrića, jer se on sa svima sretao. Inače, moja glumačka karijera biće obeležena i Andrićem, i Marjanovićem, i Žićom, i Kraljom Aleksandrom Obrenovićem – tvrdi glumac.
O utreniranosti
Kako smo saznali u sedmoj sezoni popularnog serijala „Ubice mog oca“, gledaoci će se oprostiti od lika Marjanovića.
– Ti likovi žive nezavisno jedan od drugog i ne poznaju jedni druge. I tu je lepota ove profesije. Oživite neke likove, date im sve što imate – noge, ruke, oči, celo telo, dušu. I onda oni žive paralelno, nezavisno od vas, a vi opet ustupite sve to što imate i svoj talenat, nekom drugom – ističe Stanić.
Otkriva da li mu je žao što više neće biti u nastavku serijala, osim u nekim scenama u novim epizodama, koje su važne za njegov lik.
– Nije mi žao. Snimaću i ja neke scene. Mi se u ovoj profesiji osposobljavamo da se ne vežemo za te uloge. Stradaju oni koji se vežu za uloge, identifikuju se sa ulogama i zaborave da je kamera ugašena ili da je sve to na pozornici ugašeno. Znate koliko ja imam nekih uloga u pozorištu na koje sam ponosan i koje bih igrao večno, ali je to nemoguće. Te predstave se izigraju, skinu sa repertoara iz raznih razloga. Neko od partnera neće da igra više ili umre. Zato ja imam dve predstave koje ću igrati dok god mrdam. To su „Detinjarije“, moja monodrama koju igram od 1996. godine i ovo što govorim Andrića „Na Drini ćuprija“. Za te dve predstave neću nikada žaliti jer ću ih igrati dok god mogu da igram. Ali mi smo i utrenirani, kao što smo utrenirani da predstava mora da ide po svaku cenu, bez obzira na to šta nam se privatno dešava i da li ste pod temperaturom od 40 stepeni. Tako smo utrenirani da ne žalimo za onim što ima svoje vreme, svoj rok trajanja i što će otići ili u zaborav ili u istoriju. Svejedno je na kraju krajeva – priča Tihomir Stanić.
i2 portal /Blic/
